Систематске, организоване и синхронизоване грешке у образовању данас покушавају да исправе они који су пре више од две деценије били њихови виновници али на тај начин да не говоре о својој одговорности за исте.
Сви пројекти ненасилне комуникације и школа без насиља послужили су дељењу профита док се децом суштински нико није бавио, тако да је насиље које сада видимо експлозија дугогодишњих пропуста оних који су увежбани да ћуте и оних других који само ћуте и раде свој посао.
Једно од решења је рад на емоционалној писмености деце и одраслих, али то свакако није довољно.