Read here: https://www.superwebtricks.com/powered-by-blogger-attribution/?noamp=mobile for more detail.

Потрага за правдом или Развод од себе

 



У времену када се се много нашег народа на различите начине одриче Косова и Метохије а истовремено вапије за правдом поставља се питање колико правде има у неправди и има ли је ту уопште?


Песник Ђура Јакшић у једном је говору о судбини српског народа због тадашњих збивања у Старој Србији, а желећи да надахне своје сународнике у слободним крајевима Србије, рекао: „Смрт свима или слобода свима“. Није Ђура Јакшић, иако омиљен (мада не и најбоље схваћен) у народу, био омиљен од власти, баш као што не би био омиљен ни данас, чак напротив. И људи ни тада нису баш разумели, нити разумеју сада о чему је уствари говорио. Није то била жеља за смрћу или жеља за жртвовањем народа. Не, напротив, његово родољубље било је нешто сасвим друго. То је била жеља за апослутном праведношћу, слободом, истином, жеља за Богом. Правда постоји само ако постоји правда за све, и док се то не оствари борба мора да траје. Слобода постоји само ако постоји слобода за све. Све остало је смрт, духовна смрт као живот без Бога, самозаваравање „да је теби добро“. А Господ, као опомену, каже у Еванђељу: „Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве“ (Мт 8,22). И јасно ми је да ово за многе звучи „претерано“, но није тако. Јасно је и нешто друго, тешко је да то постигне, како духом тако и делима, и појединац а камоли читав народ, но далеко од тога да је немогуће. Дешавало се то кроз ову кратку људску историју. Посебно су заветни народи у појединим историјиским епохама то остваривали, али, пак, и ти су народи умногоме покадкад скретали на криве путеве, неки заувек остајали на њима и одустајли од борбе или ту борбу претварали у нешто што борба за апсолутним, за савршеним, за истинитим није. Сведоцимо смо тога били, као и наши преци, сведоци смо тога и сада. Тешко је то посебно данас када је Западни човек, тако финанскијски, технолошко и војно доминантан, готово у потпуности отпао од Бога управо заборављајући завет који је Бог склопио с новим човеком, а о чему се јасно говори у Књизи Постања („Ево знака савеза који постављам између себе и вас и сваке живе твари која је са вама до века“ (1 Мојс 9, 12)). И не само то, Западни човек је баш тај знак, симбол тог завета са Богом, а то је дуга на небу коју Бог тад створи („посавио сам дугу своју у облаке, да буде знак савеза између мене и земље. (...) вечног савеза измећу Бога и сваке душе живе у сваком делу које је на земљи.“ (1 Мојс 9, 13 и 16)), злоупотребио за нешто што је Богу мрско, за нешто што није живородно ни животворно већ баш напротив – нешто што не ствара живот и што предсказује као једину извесност духовну и физичку смрт без жеље за вечношћу, нешто што жели задовољство сада и овде без свести о Истини. И не ради се овде од „толеранцији“ и „нетолеранцији“, о „праву других“, већ о намерном вређању оног што је свето људима од постања, и коришћење политичке, медијске и физичке силе за наметање те богоборне догме свима као да људи не знају ко су и шта су. И та светска сила као жрвањ треба да смрви све што је од човека остало. А Бог ће за то да суди, не ми, ми смо ту да говоримо и упозоравамо. Јер страшни су то греси, греси намерног скрнављења Божјих знамења на саблазан света, то су греси подигнуте руке, пркошење Богу. Тешко ономе ко то чини. А све их је више. И многи од њих и од нас газе разним стазама греха очекујући правду, желећи да своју правдољубивост, која је осећање иманентос сваком словесном бићу (и необјашњиво еволуционистичким резоновањем), задовољимо и коначно се некако смиримо без озбира на неправду која је свуда око нас. 

 

А рећи да не знамо за неправду и зло унаоколо који често чинимо и сами, и да нам то „незнање“ буде оправдање, смешно је. Јер знамо све. Знамо за златно правило које од памтивека постоји („И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лк 6,31)), чак и ако не знам да се тако зове, али изгледа да је од тог златног правила у главама људи остала само мисао о злату као циљу овог живота, па због среброљубља чине све оно што не желе да чине њима. Знамо и за категорички императив, барем уопштено, негде смо га вероватно успут чули, можда и у фрагментима, можда невешто парафразиран, чак и уколико не знам ко га је написао и како тачно гласи, али и од њега тешко да је шта остало у нашој свести, а понајмање „оно“ о људскости. И није то изненађење. Још је Платон својевремено рекао на шта је све спреман људски род, наглашавајући да уколико се икада буде појавио истински праведан човек људи ће га разапети. Знамо да се то и догодило. Миленијума касније Јасперс је, видевши човека заљубљног у технологију, написао: „Ако има могућности да се на технолошком путу униште темељи постојања, онда једва да се може сумњати у то да би једнога дана та могућност била остварена... Према свим искуствима човека у повести, и најстрашније које је могуће, бива некада и некако од некога испуњено“. Видимо, тако, и крајности које су ту пред нама, па нас трансхуманизам, као пут који отворено раскида савез и „разводи“ људски род не само од завета са Богом, већ и од човека с човеком, води ка томе – ка постхуманизму и нехуманизму, ка срећи „клауда“ и „метауниверзума“, ка животу без живота јер је без Творца, а са „ствараоцима“ и „програмерима“ који могу бити и „вируси“, што суштински и јесу. Све то знамо и видимо, и опет ништа. Опет самозаваравање и самообмана.


Људи, тако, често мисле да се боре за правду, за равноправност, једнакост, законитост, пристојност, а у ствари неправду, неравноправност, неједнакост, непристојност, незаконитост виде само уколико њима нешто конкретно смета или их „тресне по глави“, евентуално уколико се то догоди некоме у њиховој околини, или је то истакнуто у медијима за потребе одређених идеолошки агенди и тешко им је да то гледају немо па проговоре тише или гласније. Но, с друге стране, не желе да се истински жртвују, да истински ризикују не би ли се изборили за правду за све коју очекују и за себе. И видео сам добре људе коју су, свакако и под утицајме медијских манипулација и дугогодишњих обмана, али и због сопствене духовне немоћи, спремни да се одрекну правде и истине везане за Косово и Метохију, као да то није наш Сион, наш град што на гори стоји, као да тамо не живи Бог, као да људи тамо и нису људи, као да они немају право на ту правду, слободу, равноправност, једнакост, законитост, пристојност, на чување завета, савеза, „брака“. И зато слушамо све чешће и све више како је Косово „одавно изгубљено“, те ће, ваљда, наше признање тога да нам донесе срећу, богатство, правду, смирење... Ма јасно је да неће, јер је у питању злочин. Тај „град на гори“, баш како и пише (Мт 5, 14) не може се сакрити, јер је то „светлост света“, и огрешење о њега остаје на савести, било да се испољава у самодеструкцији и очајању, или деструкцији и мржњи, а тиме увек у несрећи.

 

Ти несрећни људи не схватају, или не желе да схвате, да такво друштво правде и реда које желе не може да се изгради на злочину, а наше одбацивање Косова и Метохије је управо то. Постоји много држава у свету које су на злочину изграђене, зато у њима и постоји толико зла, било оног нама видљивог, било оног у хладним срцима људи који не маре ни за шта друго осим за оно што им шапућу лукави продавци среће. И то зло је повезано с мржњом, баш колико је и мржња (без обзира да ли је стечена општим животним искуством, васпитањем од малена или наслеђена грехом) последица страха. Било да је то страх од немаштине, од сопствене немоћи, страх од јачег или бољег од тебе, страх због сопствених (не)дела, страх од непознатог, страх од сутра, страх од смрти, страх за своју породицу, страха од бола и „пакла“. Једино истинског страха од Бога нема, а једнио њега мора да буде. И зато смо и спремни да „признамо“ како је Косово „одавно изгубљено“ и то да јавно кажемо као некакву чињеницу.

 

А већ смо се одрицали и разводили од себе. Па пуна је Србија „разведених“. И много тога видимо и знамо, а много тога можемо само да претпоставимо. Колико ли је страшно у срцима оних који су протерани са својих огњишта, који су остали без свега због „признања“ њиховог народа да је „све изгубљено“, то знају они сами. Та страхота, та хладна празнина, та „угашена светлост у њиховим лампама“, уколико није исцељена смирењем, постом, исповешћу и причешћем, испливаће на разне начине. Углавном страшном тугом, депресијом и очајањем. Ово безнађе, пак, може да се искаже и у безочношћу, па многи који су жртве протеривања и уништења, они које је њихов народ „разводом“ пустио „низ воду“ (када је требало да их чува и брани) или су се, пак, сами од себе развели, постају бездушни, груби, безобзирни и варају, краду, лажу, убијају, „грабе ка врху“ и не пуштају тај „врх“ ни по коју цену, самообмањујући се да имају права на то зато што је зло учињено и њима. Има и једног и другог. Сведоци смо тога овде. А то је све последица развода човека са Богом. Да парафразирам давну рабинску изреку која каже: кад се двоје разводе и Ковчег завета плаче. Завет се раскида и плаче онај ко је изневерен (јер као Једини Човекољубац зна на шта „раскидник“ раскидом осуђује самог себе), и плаче нечујно у срцу онај ко је изневерио (иако мисли да је раскидом коначно „слободан“). И баш тако, плачемо изнутра док чинимо зло или падамо у очај, а да то и не знамо. И одједном, очај је ту. Видимо неправду нама нанету, а све остало је, евентуално, ружна слика која ће проћи и коју ћемо заборављати али она је без заборава колико год се трудили и мрзели друге. И тежимо инстант срећи у нашем малом, егоистичном свету, као да је срећа чаробно средство које ће нас довести до смисла. Знамо да неће. И тражимо лепо, а лепог без Бога нема.

 

Гледао сам недавно емисију о људима са наших простора настањеним у Скандинавији, у „градовима среће“, како се назива овај телевизијски серијал. И запањујуће је све то како се празно срце може напунити бесмислом, као и празна глава, а да све опет буде тако празно. Срећа којом је извесна жена причала да је она број, онај број социјалног осигурања, да нема личну карту јер има тај број, да јој име није потребно јер има број и по њему је систем зна, да све може уз помоћ тог бројем, да јој физички новац није потребан и не памти када га је имала јер ту је тај број и интернет па све може тако, да се одлазак код доктора решава уз помоћ броја, да се сва бирократија решава уз помоћ броја (и развод, зар не?), итд, просто је застрашујућа. То је језива срећа. Знамо ко је још „био број“ без имана и знамо како су се звала таква места у својој огољеној суштини. А логори су места где се све видело, ту се, с једне стране, људски род „разводио“ од људскости, с друге, потенцијални свеци баш су ту постајали свети. А и овај скандинавски број је врста развода од људскости. Развод од сопственог идентитета, од сопственог имена којим се представљаш, који говори о теби, који си ти, који је твоје „слово“ и твоја веза са Словом. А због чега? Због боље плате, због бољег аутомобила, због „реда“ у друштву, због „пристојности“... Ех. Својевремено сам у једном чланку (који је изазвао много полемике јер се радило „о једном од нас а не једном од њих“), разматрао парадокс по ком што си богатији то више желиш да задржиш за себе, па све до екстремних ситуација у којима материјалним стварима и новцем пребогати људи ове планете преко тзв. „пореских рајева“ желе да што више „уштеде“ на порезу на уштрб друштва од којег очекују да буде правдено, и запитао сам се да ли је порески рај једини Рај којем данашњи материјалистички обездуховљени човек треба да тежи. Такви смо и у разводу од себе, од оног истинитог, аутентичног, јединственог, надахнутог Ја који је од Бога створен и дат нам на дар. Одзвањају зато као експлозија бомбе у ушима речи једног од гласова садашњости који без стида о својим непријатељима говори: „Нема (за њих) струје, хране, гаса, све је затворено. Боримо се против људских животиња и тако се и понашамо“. И што је најгоре, то исто мисле, говоре и чине и ти непријатељи.

 

Да ли заиста мислимо да ћемо до правде за себе стићи преко неправде за другога, преко „развода“ од људскости, онога што као људи јесмо? Уколико је тако, суморно је све и црно иако се чини ведрим и цветним. Дуга која је раширена на небу, стога, као симбол и може бити тако грозно оскрнављена јер се човек развео од самог себе, па у самообмани у злу и код злог трага за правдом.


Др Предраг Јакшић



Нема коментара:

Постави коментар