Глас душе - Тамара Брадић: децембар 2023

Удружење за духовни и психолошки развој Глас душе ЖЕЛИ ВАМ СРЕЋНЕ БОЖИЋНЕ И НОВОГОДИШЊЕ ПРАЗНИКЕ

Борба између различитих репрезентација реалности

Тренутно се у свету али и на нашој политичкој сцени одвија једна борба значења. Видимо различите репрезентације догађаја.

С једне стране имамо потребу "Србије против насиља" да произведе значење "покрадених избора" (не говорим о томе да ли су покрадени или нису јер не знам), а са друге стране имамо представљања покушаја "Мајдана" од стране власти, Марије Захарова и покрета "Ми", што видимо да јесте само покушај (мада је др Несторовић баш тако на конференцији за медије и рекао "покушај, студентски протести". Јасно је да за "Мајдан" снаге нема.

И тако, у борби те две репрезентације реалности, ми не можемо да знамо колико то везе има са реалношћу и да ли нека од тих репрезентација нечему конкретно служи.

Јер репрезентација, као и на филму, уопште не мора да има везе са реалношћу чак најчешће и нема.
Мwеђутим, оно што сматрам да треба да буде наша водиља је одговор на питање која нам је од те две репрезентације реалности ближа срцу, на коју би смо пристали уз све последице које она нуди када би то била реалност?! Можда ћемо тако добити одговоре на нека питања.
Иза свих ових репрезентација и пре свега треба да буде КиМ, сваком иоле моралном човеку.

Тамара Брадић, председник Удружења ,,Глас душе"

Без наслова

Дакле, хајде мало пред завршетак ове године, да видимо какво је чињенично стање, да се мало ретрауматизујем.
Дакле, једини психолог и психотерапеут који је због својих ставова према одрастању деце у истополним браковима и ставовима о вакцинацији за време корона кризе (кад су нас медијски заглупљивали и застрашивали- о чему писах и научне радове) који је најсуровије искључен из дугогодишње Јунгијанске едукације је моја маленкост, Тамара Брадић.

Такође сам и једини тадашњи потпредседник Покрета ЖЗС који је због интензивног мобинга два директора у школи у којој сам тада радила, дала отказ. Нисам хтела да носим маску, а нисам се ни вакцинисала. Како сам преживела, Бог зна?! :)

Покрет ЖЗС - питају ме људи, напустила сам у марту ове године, пре свега због разлика у приступу проблемима. Том прилику сам им пожелела све најбоље.

Дакле, нико други, сем мене нити је изгубио лиценцу, нити право на завршетак едукације психотерапеута, нити је трпео мобинг у државној институцији за време корона кризе!

Непосредно после тога, све моје године едукације и искуства, које укључују једну богату биографију која се подразумева код већине психотерапијских праваца, уз четворогодишњу сарадњу и супервизије са руским терапеутима постајем пуноправни члан.Руске лиге терапеута и то први пуноправни члан из Србије.
Након тога, уз додатне сате теоријског рада и положени завршни испит, добијам и сертификат акредитованог психотерапијског правца О.Л.И.

Ко је чији, не знам, нити ме занима.

Али за себе поуздано твдрим да сам своја.

С поштовањем,
Тамара Брадић

Политички мудраци

Захваљујући изузетној политичкој мудрости свих учесника у политичком животу, власти и опозиције, покрета, удружења, појединаца и народа који гласа или не гласа, као и страног фактора на који очигледно нисмо имуни и који гледа искључиво наше интересе, ми се тренутно налазимо овде.
Озбиљно смо заказали, пре свега као људи, уколико наставимо да пројектујемо кривицу једни на друге и не прихватимо део одговорности.

Није ми намера да аболирам.
Сваком иоле нормалном човеку је јасно ко има највећу одговорност. Међутим, већински део нашег народа је склон да пројектује кривицу и никако не признаје део своје одговорности а то је веома ОПАСНО, зато што се на тај начин претварамо у једну инертну масу која чека спаситеља у људском облику.

Тамара Брадић, председник Удружења "Глас душе".

Како гласа Србија?!

Да би дошло до промене колективне свести, а онда и неких позитивних политичких промена, неопходно је да на индивидуалном плану, кад год је то могуће, не размишљамо у црно-белим категоријама.

То значи да је важно да пробамо да разумемо који су разлози, мотиви реаговања представника одређених политичких опција у датом тренутку и зашто су донели одлуку да остану или промене неки свој став.

Заправо, важно је да пробамо да не будемо ни у једној категорији (јер свака категоризација нас поробљава и лишава једног дела наше аутентичности која има потребу да не припада у целости тој али зато има нешто заједничко са неком другом политичком опцијом или опцијама).

Ипак, важно је учествовати у политичком животу својим гласом, јер сваки позив на бојкот ојачава оне који већ имају уиграну машинерију гласача.
Дакле, треба остати веран себи али и учествовати у политичком животу, што је изузетно захтевна позиција. Али друга позиција, сем те, чини ми се да не постоји.

Друга би била одустајање, пасивно или наивно уверење да ће протести или бојкот донети неку промену или да једноставно не постоји начин да било шта крене на боље.
О могућности промене изборног система тренутни је сулудо говорити, то би било наивно уверење.

Све у свему, важно је учествовати. Нека свако нађе свој начин, али је важно учествовати.

Тамара Брадић, "Глас душе".

Еутаназија

О еутаназији можемо говорити из go различитих углова-религијског, социолошког, психолошког као и политичког. Постоје бројни аргументи који говоре у прилог оправданости еутаназије у терминалима фазама болести, код јаких болова који се тешко трпе.

Међутим, главни аргумент против еутаназије у многим држвама па и код нас је став цркве. Живот је божански дар и човек нема права да га одузима јер га није ни створио. Еутаназија је грех, баш као и самоубиство.

Занимљиво је да медицинска струка наводи бројне разлоге за еутаназију, који су претежно економски и нехумани ( лакше ће бити породици , више им неће бити на терету, а неће бити на финансијском терету ни држави). Питам се да ли је ипак наша дужност да помажемо људима у невољи до последњег дана?

Уколико се вратимо на породичну динамику, кључно питање је да се од чланова породице очекује да дају пристанак за еутаназију. Међутим, шта год да одлуче - остаће отворени питање гриже савести, али и питање "да ли смо дали све од себе" да помогнемо. Свако од нас заслужује свој крај живота - и нико од нас не може да зна када ће крај доћи и како ће се сам крај проживети. Многи људи се интензивније повезују када су у телесним мукама, код њих се јавља нека нова врста саосећања и осетљивости за туђе потребе, почињу боље да разумеју себе. Само страдање представља шансу за духовни и умни препород, као што је и у психотерапији криза шанса за развој.
Навешћу пример човека, доктора наука који ради са децом оболелом од леукемије и коју каже да се дешавају чудесни преокрети у излечења које никако не би могао научно да аргументује. О сличним, бројним излечењима говоре и свештеници (излечења мимо сваког очекивања, олакшања страдања у болести).

Човек душом припада духовном свету/телом материјалном. За верујуће, болест је средство којим се човек чисти од греха и његових последица. Болест препороди ум да човек умује духовно. Срце се ослобађа себичности и у љубави види узвишени смисао. Тако да би еутаназија била спречавање Бога да учини духовни препород човека. Људи ће поставити питање да ли је то превише страдања на крају живота?! Али, зар не страдамо свакодневно?! Ко је уопште рекао да има живота без бола?!

За крај ћу се осврнути и на психолошку аргументацију и споменути Лоренса Колберга - који говори о стадијумима моралног развија. Шести стадијум је постконвенционални, аутономни, независтан од ауторитета - када одлучујемо по савести и према самостално изабраним етичким критеријумима. Уколико смо на том стадијуму развоја моралности, чини ми се да је логично да се питамо - Ко сам ја да одлучујем у туђе име?!

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења Глас душе

Политика сингуларног и истина као целина

У оквиру првог предавања међународног студијског програма "Нови симптоми у време политичких криза", др Нина Крајник, лакановска психоаналитичарка и докторка филозофије одржала је веома занимљиво и надахнуто предавање. Говорила је о нади, жељи и очекивањима, немиру као новим симптомима у политичком дискурсу, политици као дискурсу маса као и о важности две идеолошке парадигме: комунизма и хришћанства.

Др Нина Крајник, лакановски психоаналитичар, доктор филозофије, оснивач међународног психоаналитичког покрета Лакан Балкан, председник Словеначког друштва за лакановску психоанализу.

Значајно је то да смо од патријархалне породице прешли на мултиплицирано име Оца што даље значи да живимо време пада имена Оца, губитка идентитета где речи Оца код већине, не могу више да оријентишу смисао. Овај увид се прожима са мојим промишљањима о важности постојања оријентира и ослонаца, сада у време постистине, о јачању улоге оца у породици сада када су жене медијски презаштићене и о разумевању важности повратка вери која је темељни ослонац код превладавања нових симптома у време политичких криза.

Нарцизам, цинизам и политичка перверзија као главне одреднице данашњице, представљају изоштрену слику симптома дубоке празнине људи који су подлегли капитализму као новој религији која одговорност појединаца базира на осећају кривице.

Лакан каже да несвесно јесте политика јер је увек у релацији са Другим (друштвеним, великим другим).
С обзиром да је забрана мишљења значајна за сваку позицију моћи, психоанализа доноси једну врсту осветљења јер улази у несвесно и то не као дискурс моћи него дискурс појединца, што је чини субверзивном. Изгубљене су друштвене координате и створени нови симптоми, имамо етичке катастрофе које нам данас долазе у белим рукавицама.

Идеални субјекти политичких система су они који су блокирани за адекватне реакције управо због нових симптома.

Можда политика сингуларног нуди решење, али не као политика аутистичног, већ као она која се не може сврстати у неку од политичких категорија јер је више или некад мање од исте. Чак и када подржава идеје неког политичког програма, човек који свој политички живот заснива на идеји сингуларног не може да види себе искључиво у оквирима једне категорије јер тежи односу са другим, политичким, друштвеним другим не одустајући од истине као целине.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник удружења "Глас душе".

Тамара Брадић, мастер психолог, психотерапеут руске лиге терапеута, докторанд на трансдисциплинарним студијама из области уметности и медија

Међународни студијски програм

У суботу, 09.12.2023. године председник удружења Глас душе, психолог и психотерапеут Тамара Брадић, присуствовала је семинару који је одржан у оквиру међународног студијског програма "Нови симптоми у време политичких криза" у организацији Удружења Лакан Балкан др Нине Крајник.

Предавање "Нове фаталне лепотице" одржала је француска психоаналитичарка др Ванине Мишели Рехтман.

Др Ванине Мишел Рехтман, француски психоаналитичар, психијатар и доктор филозофије.

Било је речи о актуелним стандардима лепоте, дефиницији лепоте кроз историју, патологији слике, модерној естетици, представи о женском телу, концепту фотографије, утицају моде и о новим симптомима повезаним са анорексијом и булимијом.

С обзиром на то да се суочавамо са процесима убрзане дигитализације и лако доступног софтвера који омогућава креирање једне нове слике стварности, поставила сам питање како ће то утицати на нове генерације које одрастају и да ли је политика која стоји иза целог обисмишљавања онога што је суштински вредно у нама, заправо политика лаке доступности?! Зависност од екрана је суштински проблем, сложила се др Ванине Мишел и додала да се данас у Јапану организују часови на којима уче децу како да се играју, јер су услед уроњености у свет екрана и садржаја који им се нуде, деца заборавила ову природну и најлепшу креативну активност, игру, што је заиста забрињавајуће.

То је уједно и питање односа према себи и слике о себи код девојчица, будућих жена које свој идентитет формирају трагајући за идеалном сликом себе подстакнуте идеалом који се нуди на друштвеним мрежама а који је опет део једног ангажованог људског фактора који је довео до формирања новог, виртуелног света а затим понудио лако доступну али изузетно ризичну замену за реалност.

Тамара Брадић, председник Удружења за духовни и психолошки развој "Глас душе".

ВАЉАНО ЧОВЕКОВО БИТИСАЊЕ

Човек је већ одавно постао капиталистичко биће, а то није његова природа. Он је биће другог. Капитализам је концепт тренутног самозадовољења – све што радиш ради одмах и за сопствени интерес, или још тачније за сопствену срећу без обзира на другог. Као биће настало од Бога, које ради све у славу Бога, које је сопствено биће подељено у корист другог бића да би били једно – капитализам је у потупности стран таквом бићу. Капитализам углавном задржава идеју о Богу, али само као о страшном будућем судији који кажњава оне који крше законе постављене од капитализма као јединог тумача времена и непогрешивог процењивача доброг и лошег. Капитализам је стога јасан продужетак римокатолицизма који је Бога Христа заменио човеком папом, а из чега су и настала разна протестантска и друга либерална тумачења хришћанства као идеје која је неодвојива од капитализма и његових мена.

Комунизам, пак, у својој идеји има жртвовање за другога (одређеног, идеолошког другог) и концепт заједнице, но он занемарује основни концепт другог – Други је Први, тј. концепт Бога. Разлог за то је исти као и у капитализму, једини ко је тумач времена и успоставитељ закона јесте комунизам отелотворен кроз концепт Партије, која није држава, тј. државна заједница (или друштво), већ група идеолошки индоктринираних насилника, или само пак група слабића и кукавица, који сопствено насиље посматрају као једино решење за одржавање света по њиховој вољи лажући се понекад да је то боље од оног другог, шта год то друго било. Овај концепт насиља групе и појединца који стоји на челу те групе (Партије) стога је углавном пропао јер за разлику од капитализма није ни самозадовољство појединца учинио основном алатком свог опстанка, већ је појединца гурнуо у запећак принудног колектива. Сем насиља Партије, тако, није остало ништа више, јер све што је учињено за заједницу, за колектив остаје у крајњој линији отуђено од човека и човек на то ни у једној истински тешкој ситуацији не може да се ослони а да нема у глави слику насиља које му прети уколико нешто учини погрешно. Зато што је у комунистичком друштву човек на заједништво, које углавном има одлике колективизма, принуђен (отворено или прикривено) насиљем, то није његов слободан избор, па то тако и није зајединца као производ љубави и милосрђа.

Капитализам, пак, системско, идеолошко насиље које гаји слично комунизму, у другом и умивеном руху, привидно одваја од задовољства којем појединац може стално да се враћа и у њему тражи тренутну утеху, обману или некакав утисак своје слободе, у зависности већ од менталних капацитета истог. Другим речима, капитализам отворено заговара принцип „пас једе пса“, или „рат сваког против свакога“ зарад сопствене среће јер тако појединац остаје усредсређен на себе и свог непосредног непријатеља кога сматра тренутном и највећом препреком на путу самозадовољства. А сви су потенцијални непријатељи. Тако је, сада једини преживели, човек као капиталистичко биће оно што овај свет извесно води у пропаст. Онанистичка природа капитализма која тежи безграничном и тренутном задовољству ни не може довести до било чега трајнијег и стога вредног у човековом бићу, нити му може донети смирење, јер се смирењу у капитализму ни не тежи већ се тежи супротном – распаљивању страсти. Може човек у неком степену осетити испуњеност и смисао, но то осећање не може потрајати, јер су свуда око њега они који желе да му отму оно што је он идући за сопственом срећом отео од других а да можда то чак није ни желео али је на то капиталистичким начином размишљања пристао. Јер у капитализму, са његовим дозираним и фалсификованим начином гледања на Бога, и „спасење душе“ је нешто потпуно друго од онога што то морало бити да би се о спасавању и души уопште говорило.

И у „спасавању душе“ у капитализму има себични, самозадовољни подтекст. Наиме, у хришћанству, у једино ваљаном човековом битисању, није у питању „спасавање душе“ да јој се не догоди нешто лоше, нешто што би зауставио капиталистички принцип задовољства, принцип себе, не, у питању је спасавање и чишћење душе да би се она вратила Другом, а други је Први, онај који је Творац те душе. То је свест о позајмљеном, поклоњеном, које има вредност само ако је чувано и развијано, а чува се и развија се само уз свест о несебичности и пожртвовања за другог у славу Другог који је Творац и тебе и тог другог као бића за вечност, смирење и радост спокоја. Оно што је, пак, овосветска последица оваквог хришћанског пута јесте страдање – страдање за тог другог, који је увек слика оног Другог који је Први. Зато је тај пут тежак јер тражи веру која одолева и тренутном задовољству и страху од насиља.

Др Предраг Јакшић

Лажни психотерапеути

Данас имамо једну масовну појаву лажних психотерапеута који су одлучили да се баве психотерапијом снимајући кратке видео-клипове привлачне форме али бизарног, изузетно површног садржаја који је из неког разлога примамљив људима.

То су људи без основног психолошког образовања са одлуком да извуку из контекста неки психолошки проблем и да представе себе као специјалисту за исти. Исти ти се повремено усуде да коментаришу рад изузетних терапеута, који иза себе имају године едукација, радног искуства, конгреса, семинара, клијената, личне анализе (многи, међу таквим свезналицама немају ни дан личне анализе а добили су неке дипломе, верујте ми да не знам како?)

Чувајте се таквих, све што вам наизглед звучи примамљиво треба да вам буде алармантно, проверите целокупне биографије дотичних.

Основно етичко правило је НЕ НАШКОДИТИ а код таквих имате управо супротно, нашкодиће вам да би њима тренутно било боље. То што они одбијају психотерапију и покушавају лакшим и бржим путем да вам нешто продају је такође за психотерапију. Међутиим, такви се никада неће одлучити за исту јер остају у уверењу "нико као ја".

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут, председник Удружења Глас душе

Представљање књига др Предрага Јакшића

Др Предраг Јакшић

У среду, 06.12.2023. године др Предраг Јакшић је представио своје две књиге у Библиотеци "Доситеј Обрадовић" у Старој Пазови у којој је, како каже, провео највећи део свог времена док се бавио истраживањем ових феномена.

Књига "Мотив самоубиства у драмском стваралаштву Биљане Србљановић" је заправо докторска дисертација која се бави мотивом самоубиства искључиво у драмским текстовима аутора. Ауторска, књижевна и драмска дела, текстови живе свој живот независно од живота аутора.

Занимљиво је то што је аутор уочио понављање овог мотива у драмским текстовима Биљане Србљановић а потом својом свеобухватном анализом једини до сада осветлио овај мотив.

Др Предраг Јакшић је на један концизан и јако занимљив начин говорио о театролошко-књижевним маскама и феномену самоубиства, сагледавајући овај феномен из више различитих перспектива.

Препоручујем обе књиге јер свако суочавање са темом самоубиства јесте израз велике храбрости и одговорности према животу.

Тамара Брадић, председник Удружења Глас душе