ВАЉАНО ЧОВЕКОВО БИТИСАЊЕ

 

Човек је већ одавно постао капиталистичко биће, а то није његова природа. Он је биће другог. Капитализам је концепт тренутног самозадовољења – све што радиш ради одмах и за сопствени интерес, или још тачније за сопствену срећу без обзира на другог. Као биће настало од Бога, које ради све у славу Бога, које је сопствено биће подељено у корист другог бића да би били једно – капитализам је у потупности стран таквом бићу. Капитализам углавном задржава идеју о Богу, али само као о страшном будућем судији који кажњава оне који крше законе постављене од капитализма као јединог тумача времена и непогрешивог процењивача доброг и лошег. Капитализам је стога јасан продужетак римокатолицизма који је Бога Христа заменио човеком папом, а из чега су и настала разна протестантска и друга либерална тумачења хришћанства као идеје која је неодвојива од капитализма и његових мена.

Комунизам, пак, у својој идеји има жртвовање за другога (одређеног, идеолошког другог) и концепт заједнице, но он занемарује основни концепт другог – Други је Први, тј. концепт Бога. Разлог за то је исти као и у капитализму, једини ко је тумач времена и успоставитељ закона јесте комунизам отелотворен кроз концепт Партије, која није држава, тј. државна заједница (или друштво), већ група идеолошки индоктринираних насилника, или само пак група слабића и кукавица, који сопствено насиље посматрају као једино решење за одржавање света по њиховој вољи лажући се понекад да је то боље од оног другог, шта год то друго било. Овај концепт насиља групе и појединца који стоји на челу те групе (Партије) стога је углавном пропао јер за разлику од капитализма није ни самозадовољство појединца учинио основном алатком свог опстанка, већ је појединца гурнуо у запећак принудног колектива. Сем насиља Партије, тако, није остало ништа више, јер све што је учињено за заједницу, за колектив остаје у крајњој линији отуђено од човека и човек на то ни у једној истински тешкој ситуацији не може да се ослони а да нема у глави слику насиља које му прети уколико нешто учини погрешно. Зато што је у комунистичком друштву човек на заједништво, које углавном има одлике колективизма, принуђен (отворено или прикривено) насиљем, то није његов слободан избор, па то тако и није зајединца као производ љубави и милосрђа.

Капитализам, пак, системско, идеолошко насиље које гаји слично комунизму, у другом и умивеном руху, привидно одваја од задовољства којем појединац може стално да се враћа и у њему тражи тренутну утеху, обману или некакав утисак своје слободе, у зависности већ од менталних капацитета истог. Другим речима, капитализам отворено заговара принцип „пас једе пса“, или „рат сваког против свакога“ зарад сопствене среће јер тако појединац остаје усредсређен на себе и свог непосредног непријатеља кога сматра тренутном и највећом препреком на путу самозадовољства. А сви су потенцијални непријатељи. Тако је, сада једини преживели, човек као капиталистичко биће оно што овај свет извесно води у пропаст. Онанистичка природа капитализма која тежи безграничном и тренутном задовољству ни не може довести до било чега трајнијег и стога вредног у човековом бићу, нити му може донети смирење, јер се смирењу у капитализму ни не тежи већ се тежи супротном – распаљивању страсти. Може човек у неком степену осетити испуњеност и смисао, но то осећање не може потрајати, јер су свуда око њега они који желе да му отму оно што је он идући за сопственом срећом отео од других а да можда то чак није ни желео али је на то капиталистичким начином размишљања пристао. Јер у капитализму, са његовим дозираним и фалсификованим начином гледања на Бога, и „спасење душе“ је нешто потпуно друго од онога што то морало бити да би се о спасавању и души уопште говорило.

И у „спасавању душе“ у капитализму има себични, самозадовољни подтекст. Наиме, у хришћанству, у једино ваљаном човековом битисању, није у питању „спасавање душе“ да јој се не догоди нешто лоше, нешто што би зауставио капиталистички принцип задовољства, принцип себе, не, у питању је спасавање и чишћење душе да би се она вратила Другом, а други је Први, онај који је Творац те душе. То је свест о позајмљеном, поклоњеном, које има вредност само ако је чувано и развијано, а чува се и развија се само уз свест о несебичности и пожртвовања за другог у славу Другог који је Творац и тебе и тог другог као бића за вечност, смирење и радост спокоја. Оно што је, пак, овосветска последица оваквог хришћанског пута јесте страдање – страдање за тог другог, који је увек слика оног Другог који је Први. Зато је тај пут тежак јер тражи веру која одолева и тренутном задовољству и страху од насиља.

Др Предраг Јакшић