Ко то преговара у име свих просветних радника?

 

Како функционише синдикална прича у Републици Србији, по слову позитивних прописа и шта то, практично, значи?

Да би један синдикат био овлашћен да у име одређеног еснафа (просветног, рецимо) преговара и ишта договара са послодавцем на нивоу гранске делатности, исти мора да има својство РЕПРЕЗЕНТАТИВНОСТИ.

У конкретном случају, доњи праг за репрезентативност просветних синдиката је минимално 10% укупног броја запослених у просвети.

Преиспитивање репрезентативности синдиката је на трогодишњем нивоу, а у организацији и под надлежношћу Министарства рада.

Наши синдикати су репрезентативност утврдили 2006. и 2008. године, што њихову репрезентативност у овом моменту чини изузетно упитном, а самим тим и све што они предузимају у смислу формалноправног важења и обавезности.

Са друге стране, представници репрезентативних синдиката у просвети остварују право на 12% већу основну зараду, у установама у којима су распоређени на рад.

Дакле, репрезентативност прокламованих синдикалних организација на нивоу просвете је у овом тренутку неспорно упитна, с обзиром на протек времена и велики број чинилаца који су у међувремену могли ситуацију да измене у суштинском смислу: пензионисања, откази по било ком основу, ишчлањења, учлањења итд.

Чланом синдиката постаје се у року од цца 60 секунди: добровољним потписивањем приступнице.

На идентичан начин се и иступа из синдиката: добровољним потписивањем иступнице односно усменим путем на записник или како је већ синдикалним статутом предвиђено.

Масовним и синхронизованим иступањем из синдиката, аутоматски, по сили закона, престаје репрезентативност а последично, и овлашћење синдиката да у уме свих просветара преговарају са манипулаторима, преварантима, полуписменим и неуким шарлатанима, упитног образовања, упитних компетенција и никаквог легитимитета.

Синдикати који нису репрезентативни, те самим тим су неовлашћени за преговоре, не могу да у име чланства нити у име еснафа генерално, донесу било какву правно обавезујућу одлуку.

У јавности и међу часним просветарима, којих је, верујем, преовлађујући број, постоји јасно артикулисана сумња у деловање синдикалних организација које пристају да иду „на канабе“ са недостојним, нечасним и бахатим лицима која се представљају као власт, а која су до јуче претила отказима целој просвети, а од данас им се заводљиво смешкају са друге стране истог стола.

Мислите о томе.

Док год мислимо, постојимо.

Сашка Љубичић, дипломирани правник