ЗАШТО ПРИЧАШ или ОЖИВИ МИ ПО РЕЧИ СВОЈОЈ

Зашто нешто причамо? Знамо ли? А причамо много, бар то је јасно. Сва наша изражавања јесу прича - некоме, о нечему, због нечега. Уметнички израз, као мени веома близак, један је од њих. Стога, и заступам онај став – ако имаш шта да кажеш – кажи, ако немаш – ћути. Не критикујући друге, примећујем да је наш, српски, уметнички израз углавном пренебрегавање овог друго, па они који немају шта да кажу причају никада више и никада гласније То јесте у складу да тактиком нагомилавањем бесмислених и често опасних речи (и дела), као једне од одлика глобалног медијском акваријума у који је убачена (или скочила) ова наша атеизована планета. Бујица речи би требало да преплави (и удави) савест појединца и света. А савест је опасна реч, која се не користи тако често као што се мисли, јер је као мач двосекли, свако се на њу може посећи, и ко је потеже и ко „ударац“ прима. Савест је најпрецизнији и најдоследнији носилац истине у човека, а сврха причања морала би бити истина, уколико није онда је у питању лаж. Нема ничег између тога. Сивило које нам се причињава (и које рационално покушавамо да оправдамо) између та два пола и није „између“, оно је увек лаж, као што је то и полуистина. Не постоји полубог, већ само Бог.

И како бисмо могли најуопштеније да дефинишемо људске путеве приче. Има их доста, но чини ми се да су најчешћа она четири: 1. причаш оно што људи желе да чују; 2. причаш оно што ти кажу да причаш; 3. причаш оно што ти желиш, али прилагођаваш (ублажаваш или појачаваш) из различитих разлога али обично да би те људи прихватили јер се бојиш „голе истине“; 4. причаш оно што желиш да кажеш без обзира на то да ли ће то ико чути или желети да те чује. Прва три пута су блиска ономе како је људско понашање класификовао Виктор Франкл: ако радите и говорите онако како видите да то ради већина, то је конформизам, а ако радите и говорите онако како од вас траже, то је тоталитаризам. Додајмо да, и једно и друго понашање, односно прва три помињана пута, без обзира на значајне разлике, зависе превасходно од човековог избора. Баш као и четврти пут, а он јесте једини прави пут, чуо вас ко или не.

Наравно да свако жели да га чују, зашто би иначе и говорио. Увек те неко чује. На крају крајева, чује те Бог што је најважније. Комуникација и јесте жеља да те неко чује. Не, неминовно, и жеља да чујеш другога, али свакако да други чује тебе. Но, оно што реч (најшире схваћено: глас, гест, слово) збиља јесте то си ти сам. Другим речима, уколико не говориш оно што заиста мислиш, ти онда и не говориш, већ то говори неко други. Тај неко други је онај опортуниста у теби (истовремено и „лукави“ у теби који премерава добити, плусеве и минусеве твоје још неизговорен истине), онај слабић, кукавица и страшљивац који чучи у твом срцу и заокупља ти мисли, па брбљаш глупости кад је време ћутања или ћутиш кад је време да говориш.

Јасно је и то, битно јесте и како нешто кажеш, сам израз је важан уколико желиш да пренесеш неку поруку, без озбира да ли је та порука усмерена на повезивање са другима или је (крајње или тренутно) одбацивање других („више никада са вама“ / „пустите ме на миру“). Опет, пристојност или обзир најчешће су потакнути васпитањем и интелигенцијом, но они нису и не смеју бити идеолошко оруђе политичке коректности или било које друге наметнуте ти догме. Пристојност и обзир долазе изнутра из човека, и он их прихвата и примењује јер их сматра вредностима које га представљају као слободно биће које ће путем пристојности и обзира у најтачнијем степену изнети своју реч и тиме и пренети своју поруку. Уколико није тако, онда су и пристојност и обзир израз лицемерја. И да не би било забуне, ни изрази „пристојност“ и „обзир“ нису окамењени, и онај коме је стало до истине (онога што истином сматра и у шта дубоко верује) увек ће, промисли ли, знати на који ће начин истину најбоље исказати, без обзира да ли ће се то некоме учинити непристојним или безобзирним.

У том смислу се може посматрати и питање компромсног понашања (говора, рада). Као што сам већ негде писао, става сам да компромис по себи не постоји, и да је сентенца „добар компромис“, „прихватљив компромис“, оксиморон, а реч „компромис“ је синоним за издају самог себе, тј. Бога у себи, тако да би то у ствари значило „добра издаја“, „прихватљива издаја“. Ствар је ту врло јасна, уколико постоји ствар која ти је битна и од које нећеш одустати јер ћеш одустати од себе, од дела себе самог (а свака ствар битна за човека јесте човек сам) те уколико од тога одустанеш и пристанеш на „компромис“, без озбира на разлог (добровољно, притиском, из страха), ти си поражен човек. Зато компромис није могућ. Увек је у питању пораз или остајање у доследности са самим собом. Уколико се договараш око ствари које ти нису битне, и од неких небитних одустанеш, а друге небитне прихватиш (задржиш), то није компромис јер је све то небитно. Исто је и када о нечему немаш став, да ти је битно имао би га. Све друго, као што је инаћење око теби небитних ствари, јесте чиста гордост, егоизам и безобразлук. С друге стране, око битних ствари се човек не инати, он је за њих спреман да дâ живот. Не дајеш живот из ината већ што не даш на Бога у себи („Кнезови ме прогнаше низашта, али моје срце побоја се (само) твојих речи.“ (Пс. 118, 161)). Стога је и прича о Србима као „инаџијама“, у ствари, опасна прича која банализује нашу борбу за најсветије идеале као што су вера, слобода, правда, истина, човекољубље. Таква прича која у први план истичне нечију колективну (националну) „посебност“, а у ствари гордост, јесте суштинско одбацивање Бога. Ко се Бога држи и против читавог света, он се не инати, он живи јер живи у Истини („И никад немој уклонити из мојих уста реч истине јер се уздах у судове твоје.“ (Пс. 118, 43)).


Сваки пут када човек говори истину, он сведочи Бога. Сваки пут када од истине одступи, одступа од Бога. Сваки наш израз је таква једначина, било то наш обични свакдашњи израз, било уметнички, научни, идеолошки... Све може, тако, бити обично празнословље, илити млаћење празне сламе, или, пак, хлеб насушни.
Зато размисли зашто и шта причаш (радиш, говориш, мислиш), јер није узалуд речено да је Бог Слово (у црквенословенском значењу те речи, које је донекле остало и данас у руском језику, а у српском се изгубило), то јест Логос. Празнословље те неће спасити, ни овде у медијском акваријуму где смрт чека све и ту је за час, а посебно Тамо где смрти нема („Видех неразумне и изједох се, јер твоје речи не сачуваше.“ (Пс. 118, 158)). Истина је пут, а знамо ко је и пут, истина и живот (Јн. 14,6), и ко оживљава по речи својој (Пс. 118, 50). Стога, само истина, и увек истина, без страха, без стида, без резерве („И говорио сам о твојим сведочанствима пред царевима и нисам се постидео“ (Пс. 118, 46)), јер тако се једино живи („Узврати своме слузи; живећу и чуваћу твоје речи.“ (Пс. 118, 17)). 

Др Предраг Јакшић

Интерактивна радионица "Здраво друштво, срећно дете"!

Интерактивна радионица "Здраво друштво, срећно дете"!

Удружење за духовни и психолошки развој "Глас душе" организује хуманитарну интерактивну онлајн (зум) радионицу "Здраво друштво, срећно дете".

Циљ радионице је да се родитељи, учитељи, наставници и сви остали заинтересовани што боље упознају са контекстом у ком тренутно живимо и свим негативним утицајима који трпе деца као и да се оснаже да превазиђу кризе које нам доносе актуелне друштвене прилике које утичу на васпитање деце.

Предавање ће трајати 90 минута, од којих је других 45 минута резервисано за сва ваша питања и дилеме.

Котизација је 2000 динара по учеснику.

Цео приход биће дониран Манастиру Рођења Пресвете Богородице у Прањанима - Катрићи за увођење грејања. Интерактивну радионицу води психолог и психотерапеут Тамара Брадић.

Време одржавања радионице: 03.10.2023. (уторак од 19 часова)

Контакт телефон за пријаву учешћа је 069/4627846.
мејл: duseglas@gmail.com

Библијска алегорија о мудрим и неразумним женама у светлу Јунгијанске аналитичке психологије и архетипске улоге жене

 

Прича о десет девојака је једна од познатих и веома поучних библијских прича, забележена у Јеванђељу по Матеју.
У причи се сусрећемо са девојкама, различитим аспектима женског идентитета, које са лампама и бакљама чекају на долазак младожење. Пет девојака су мудре и понеле су довољно горива за лампе, осталих пет су неразумне и нису понеле довољно уља. Младожења касни, девојке су заспале. Неразумне девојке су у тренутку буђења схватиле да им недостаје горива. Тражиле су га од мудрих девојака али су их оне упутиле на трговце, како не би све девојке остале без уља. Када је младожења стигао, пет девојака које су биле спремне за његов долазак су награђене (улазе са младожењом на свадбу) , остале су искључене (врата су затворена).

Ова библијска алегорија добија посебан смисао и употребну вредност када се осветли из угла јунгијанске аналитичке психологије. Каква је корист од знања и разумевања прочитаног уколико то не можемо да применимо, уколико нас не инспирише да боље разумемо себе , друге и предузмемо конкретнe акцијe у вези са тим?!

Ову причу можемо да повежемо са архетипском улогом жене о којој су постјунгијанци говорили тако што су проширили и боље разумели Јунгов појам Аниме – архетипску представу жене у сваком бићу.

Који су то јунговски типови женског идентитета?!
- Жена мајка
- Жена љубавница
- Жена супруга
- Жена девица-мамина ћерка
- Жена борац-татина ћерка
- Жена сестра
- Жена светица

Свака од наведених архетипских улога жене има свој позитивни и негативни архетипски аспект, своју светлу и тамну страну. Оно што је важно знати је да су сви ови аспекти у нама, и да је питање колико смо их освестили, који је доминантан и како се испољава.

У библијској причи о мудрим и неразумним женама управо можемо видети како се испољавају наведени женски идентитети и који аспекти су доминанти у различитим животним ситуацијама.

Пре свега, ова прича недвосмислено говори о томе колико је важно да жена буде спремна када бира своју "судбину" (у овом контексту младожењу). Спремне су оне жене које са собом сем лампи, које могу да представљају појавни облик, физички изглед жене, форму без суштине, носе и довољно уља – горива, које ће светлост лампе увек да одржава. Уље у овом контексту симболизује суштину женског бића без које се не може, јер шта је оно што ће одржавати мушко – женски однос уколико се као жене сведемо на форму?! Па, ништа, убрзо ћемо се угасити, као што су се угасиле лампе неразумних жена без довољно уља. Шта је прекрасна лампа или лепа жена уколико није у контакту са свим женским апектима, уколико их не разуме и не активира онда када је то потребно?! Како ће бити спремна и одржавати однос са мушкарцем уколико заварава и саботира себе?!

Мудре девојке-жене , оне које у овој причи сем лампи носе са собом и довољно уља, представнице су свих девојака-жена које су у контакту са оним аспектима женског идентитета који су корисни за једну овако значајну прилику каква је дочек младожење. То су жене које на свом путу достизања целовите личности имају храбрости да буду у контакту и са социјало мање пожељним деловима себе , уколико је то потребно. Ово најбоље можемо видети у тртенутку када неразумне девојке, после буђења, траже уље од мудрих. Мудре девојке-жене им тада веома јасно дају до знања да неће поделити са њима уље (што би могло да се протумачи као израз себичности) и шаљу их код трговаца да купе уље за себе. У овом тренутку на сцену ступа позитиван аспект ЖЕНЕ БОРЦА – жене која је решена да своје уље (своју суштину, пламен, ватру) не подели са неразумним женама, већ да сачува оно што је дуго стварала и градила за прилику која јој се тренутно указује. ЖЕНА БОРАЦ је логична, практична, једноставна и поуздана жена, што се може видети и у томе да она не одбацује „своје супарнице“, не улази са њима у конфликт, већ им мудро предлаже где могу да набаве уље за себе.
Тренутак када мудре жене одбијају да дају уље неразумним женама има дуплу симболику, говори нам о томе колико је важно, са једне стране да сачувамо оно што је наше, да не идемо на своју штету, а са друге стране да не радимо уместо других (у овом случају неразумних жена), оно што би оне могле самостално да ураде, уколико се потруде да упознају себе. Дакле, штитећи своје уље, мудре жене чине дуплу корист, мада на први поглед може да изгледа као себичан чин према неразумним женама. Подржавају себе, јер све оно на чему су радиле сада добија прави смисао у односу са другим, у овом контексту са жеником, али чине корист и неразумним женама јер им јасним ставом дају до знања да неће олако добити оно за шта нису спремне, да идеја да могу без труда и неспремне добити уље у овом случају „не пије воду“.
Усмеравају их да наставе да раде на себи, да пронађу своје уље, свој пламен, своју ватру. То је тренутак када се дубоко психолошки код мудрих жена активира архетипски аспект ЖЕНЕ СВЕТИЦЕ - оне која подстиче друге жене да наставе да уче о себи, да трагају. Аспект ЖЕНЕ СВЕТИЦЕ која има изражену интуицију и који зна да једино топао, пријатељски и рођачки однос са неразумним женама може да их подстакне на промену. Топао однос ЖЕНЕ СВЕТИЦЕ у комбинацији са јасним границама ЖЕНЕ БОРЦА је оно што надмудрује неразумне жене или оно што је неразумно у свакој жени!

Који су то аспекти женског идентитета које треба у себи да интегрише свака жена уколико жели да изабере адекватног сапутника и има квалитетан брак, а чега треба да се чува?!

Аспекти женствености које треба да интегрише свака жена, уколико жели да буде целовита и спремна за избор судбине тичу се и идентитета ЖЕНЕ МАЈКЕ- позитивних аспекта мајке, који подразумевају неговање, заштиту и великодушност. Жена која је у контакту са позитивним аспектом архетипа МАЈКЕ – и која уме да заштити и негује себе, биће добра, негујућа супруга свом мужу. Оваква жена симболизује плодност, негу и подршку.
Негативни аспекти архетипа МАЈКЕ могу бити изузетно деструктиван уколико се не освесте – то су све оне неразумне жене код којих увек побеђује или доминира матерински однос, у том случају оне се обично везују за очински нимало настројеног оца, који под разним изговорима бежи из куће и препушта им доминацију. Оне преплављују породицу својим мајчинским функцијама, тако да уједно симболизују тровање, гушење, трајно онеспособљавање туђег раста, уверене да само оне знају шта је најбоље за друге.
Поред тога што за свог супруга треба да буде подржавајућа, важно је да жена оствари контакт и са позитивним аспектима архетипа ЖЕНЕ ЉУБАВНИЦЕ – оне која је богиња љубави и лепоте, која је алхемијска златна жена , која је креативна и комуникативна и која је у стању да својом харизмом помогне супругу да оствари своје снове, изазивајући оно најлепше и најбоље у њему. Негативни аспект ЖЕНЕ ЉУБАВНИЦЕ је то што њу много више занима сама љубав, од конкретног, стварног човека поред ње, па је из тог разлога важно овај аспект женског идентитета комбиновати са позитивним аспектом архетипа МАЈКЕ.
Не треба заборавити и позитивне аспекте ЖЕНЕ СУПРУГЕ – то је она која је чуварка светог брака и симбол верности, она којој је супруг и однос са супругом на првом месту, остало је другоразредно. Ипак, у овом случају је веома важно да пре брака довољно одрасте како би била у стању да води рачуна о себи и осмисли свој живот, како је муж не би доживљавао као терет. Још један важан , позитиван аспект женског идентитета је и ЖЕНА СЕСТРА - она је митска сестра и другарица, радознала и храбра, у односу са мушкрацима често бира „ортачки брак“.

Код неразумних жена, посебно у овој нашој библијској причи, активиран је негативни аспект ЖЕНЕ ДЕВИЦЕ-МАМИНЕ ЋЕРКЕ. То су жене које нису спремне да одаберу своју судбину и чији животни сценарио гласи:
„Никада нећеш постићи оно чему највише тежиш - никада нећеш открити праву себе“. То су безбрижне жене-девојчице које „заборављају“ да понесу довољно уља –нису интегрисане када иду да се сретну са младожењом, па им из тог разлога увек измиче. То су жене око којих се отима с једне стране њихова мајка, а с друге стране муж и други људи који из разних разлога воле са њима да се друже. Важно је указати на то да заборављање никада није случајно и да у овом контексту ове жене саботирају себе како би испуниле свој животни сценарио. Жене које су на сусрет са младожењом кренуле са лампама без уља могу бити лепе, услужне, пријемчиве, жене које лако ступају у контакт са несвесним садржајима и при том могу да мењају многа лица – једно лице је МАМИНА ПРИНЦЕЗА, а друго лице је оно које је склоно опасним авантурама с несвесним, и на тај начин привлачи у свој живот мушкарце са којима се не може остварити трајни однос. То су жене које су зависне, тешко се одвајају од своје мајке и тешко дозвољавају себи да одрасту и постану зреле жене. Са другим женима успостављају блиске и сестринске односе, траже од њих подршку и пребацују на друге одговорност - ово је приказано у тренутку када траже уље од мудрих жена. Оне се пре ослањају на туђе него на властите процене. Будући да су пасивне, заводиљиве и детињасте лако стварају симбиотске везе са другима. Испод своје нарцисоидне ригидности обично крију снажне страхове од сопствене страсти, лудила или смрти. Често су манипулатуивне и неискрене, тако да своје мане успешно скривају и од себе, тако да на крају ни саме не знају шта хоће од живота и других. Ови страхови их спречавају да заокруже себе у потпуности и евентуално интегришу и друге аспекте женствености, тако да границе које им постављају мудре жене у овој библијској причи као и крајњи исход који подразумева да су искључене и не могу да виде женика и присуствују свадби може бити лековит за њих, можда и једини начин да се покрену и реше своје унутрашње конфликте. Могући начин одрастања води кроз сепарацију од мајке, релативну независност од мужа и прерастање у сексуално зрелу жену.

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут

17.02.2017.

"Здраво друштво, срећно дете".

  

 

 

Недавно је почела кампања "Срећно дете, здраво друштво", са подтекстом на билбордима - Када сте последњи пут питали своје дете да ли има неки проблем?!

Сматрам да је подршка породици и деци жртвама насиља изузетно важна и да је стално треба оплемењивати, међутим, назив ове кампање треба у први план да истакне суштину проблема а то је да без здравог друштва нема срећне деце јер су деца последица начина на који се друштво односи према њима и њиховим родитељима.
Дакле, када већ постоје добре намере оних који ову кампању спроводе, предлажем да главни мото ове кампање буде "Здраво друштво, срећно дете".

Вук Брадић, "Глас душе".

Научна конференција Филозофија медија: медији и идентитет, 2023

Снимак излагања са конференције

Тамара Брадић, докторанд на одсеку за уметност и медије говорила је на тему: Позиционирања субјеката у интерактивној уметничкој инсталацији "Овде је џунгла".

Председник Удружења "Глас душе" Тамара Брадић била је гост канала Славија инфо

 

ИНТЕРВЈУ: Тамара Брадић - Прихватили смо погрешне људе за идоле! (15.9.2023.)

 

Глас моје душе

У најтишим моментима мог постојања, у тајним угловима мог срца, јавља се "глас моје душе". Он је емоционална симфонија која прати сваки мој корак у овом свету, певајући мелодију мог живота.

Тај глас, моје најдубље неизразив и недодирљив, попут магичне реке текуће кроз плитке потоке моје свести, уноси хармонију у хаос мог умног, свакодневног живота.

Он се не оглашава често, али када то учини, његов глас је јединствен и непретенциозан. То је моменат када се осећам покретно дубоким емоцијама и резонујем са собом и светом око себе.

Кроз сваки дан и сваку ноћ, "глас моје душе" носи са собом тежину мојих искушења и радости мојих успеха. Он је сведок мојих нагорчавајућих тренутака и незаборавних тренутака среће.

Има момента када је та мелодија нежна и тужна, слична благом доживљавају кише која лагано капље на прозору. У тим тренуцима, "глас моје душе" научио ме је да прихватим тугу и допустим себи да плакнем.

Други пут, моје емоције бујају попут буре на океану. То је када се осећам љуто и страшно, али и охрабрено да се супротставим изазовима. „Глас моје душе” ме учи да се борим за своје ствари и да никада не одустајем.

Постоје и моменти трансцендентне лепоте, када се осећам као да летим. То је моменат када се "глас моје душе" спаја са свеукупнoм хармонијом света, а ја се осећам са природом и свим живим бићима.

У суштини, "глас моје душе" је мој најпоузданији саветник и наставник. Он ме учи да будем свеснa својих мисли и емоција, и да прихватим себе са свим мојим недостацима и врлинама.

Кроз године, "глас моје душе" расте и развија се, као и ја сама. Он је моја унутрашња светлост која ме води кроз изазове и непознате стазе живота.

Тако, "глас моје душе" је моја посебна веза са самом собом и са светом око мене. Он ће наставити да ме води кроз моје искуство и радост, и остане ту као траг мог постојања, певајући мелодију мог живота.

Кроз живот, "глас моје душе" одражава дубоко размишљање и разматрања о многим аспектима људског постојања. Једно од најважнијих научних учинка које је донео "глас моје душе" је разумевање значаја емоција.

Он ме подсећа да су емоције срце и душа мог постојања. Не морам их скивати или потискивати, већ их требам прихватити као део себе. Туга, радост, страх, срећа - све ове емоције обликују моју унутрашњост и омогућавају ми да се поново повежем са својим истинским осећањима .

Уз "глас моје душе", научила сам како да боље разумем и управљам својим емоционалним стањем. Технике за смирење умних бујица, медитација и самосвести помогле су ми да се носимо са стресом и анксиозношћу, и да развијамо своју емоционалну интелигенцију.

Истражујући психологију и емоционално стање живота, открила сам важност самосвести и самопоштовања. Ове карактеристике су основе здравих медицинских односа и осећања благостања.

Глас моје душе, кроз године, постао је мој најбољи пријатељ и мој најпоузданији водич у овом великом путу живота. Он ме наводи да размишљам о великим питањима, као што су смислио живот и моје место у свету, и помаже ми да пронађем хармонију у свим изазовима и радостима.

На крају, "глас моје душе" је тај који чини мој живот дубоким и значајним. Он је моја мелодија, моја светлост и мој наставник. Ја га слушам и следим, јер он носи са собом мудрост и истину које не могу бити нађене нигде другде. Глас моје душе је мој вечни сапутник и остаје у мом срцу и души докле год будем живела .

Снежана Нена Милошевић
Новинар

Ко шири раздор између жена и мушкараца?

 

 

Скоро су ме звали на једну телевизију да гостујем а након вишеструког убиства и на питање шта је тема, уредница рече због фемицида. Ког фемицида питам. Ова одговори па ово убиство у Босни...
Рекох то није фемицид ..како није па убијена жена...
Фемицид је израз којег је осмислила Дајана Расел, радикална феминисткиња. Употребила га је да означи да неко убије жену само због тога што је жена.
Има сигурно таквих убистава али су ретка.
У овом случају радило се о вишеструком убиству и то након ужасног породичног насиља.
Убиство жене - супруге,животног партнера се и не зове( у најужем смислу) фемицид него уксорицид...али се тога није нико сетио јер смо две три недеље само слушали о фемициду.
Уз велики пијатет према женама жртвама треба баш да се у њихово име ствари посложе и каже шта је то што жене убија, да ли пол..или нешто друго.
И овом случају али и у већини других претходи породично насиље. Жене прво буду психолошки ,емотивно злостављане а затим насиље кулминира у физичко све до смртног исхода.
Вршиоци дела су најчешће особе из круга поремећаја личности, антисоцијалног које уз изражену нарцистичну структуру не могу да издрже никакво неслагање са њиховим намерама, отпором или да се њихова "не поштује". Не подносе да се идеална слика о њима нарушава, а иста та слика је крхка као што су стара огледала ..па пуцају на мале поводе...
То је окидач...а епилог смо већ споменули.
Оно што је мене веома забринуло јесте што је одзвањала реч фемицид у свим медијима...а ретко ко се осврнуо на узрок. На спрегу премећаја личности, криминогеног окружења, психоактивних супстанци...
Као да је неком одговарало да постоји нека изворна деструктивна мржња између жене и мушкарца.
Чини ми се да је ово наставак појаве да се супростављају народ и религија..па народ и традиција..па сексуална опредељења, па онда родна припадност...
И сада ћемо на крају да доживимо да се жене и мушкарци окрећу један против другог само јер постоје.
Да ли треба да страхујем да идем улицом јер сам жена...
Тако је било са тада новим изразом мобинг...и дан данас се мобингују људи..ал ја не знам да је ико озбиљно одговарао код нас за то. Свако објашњење мобинга деловало је као оправдање за такво дело.
Да ли се и сада оправдава или најављује потпуно неприродно отуђење ..да ли се тако спремамо за роботику...како год тргнимо се...не дајмо медијима да буду фасцинирани изразима које и не разумеју...
Да ли треба да из идеологије било које, па и феминизма одређујемо појмове за феномене или из званичне науке остаје питање за стручњаке.

Др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут

Толерисање парадокса

Уколико се темељно анализира биографија сваког појединца, распетља породична и трансгенерацијска динамика, веома брзо могу да се виде могући, будући обрасци понашања па самим тим, ако има пристанка и воље и превенирају многи поступци.

Човек, сем што је комплексан, јединствен и тајновит, парадоксално је и веома предвидљив у својим изборима.

У том смислу је струка, психолози и психотерапеути посебно, веома утемељена, подржавајућа и спремна на превенцију.

Тамара Брадић, "Глас душе".

Темпераментан човек није нужно карактерно добар, као и што мање темпераментан не мора бити карактерно лош

Циљ нашег живота, процеса индивидуације је да тежимо томе да постанемо целовите личности. Што даље значи да код себе треба да развијамо оне квалитете који су на супротном крају спектра наших доминантних особина. Ако говоримо о темпераменту, сваки сангвиник може много да научи од меланхолика, као што и сваки колерик може од флегматика. Ко одбија да учи, остаје заробљен али и заглављен у свом доминантним образцу што никако није функционално.
Кочи развој. Такође, треба имати у виду да темпераментан човек није нужно карактерно добар човек, као што и мање темпераментан није нужно лош. За почетак је важно да разликујемо основне појмове. Ипак, сви смо ми комбинација сва четри темперамента и међу нама нема квалитативне разлике у смислу који темперамент је функционалнији јер све зависи од тога да ли и како човек уме да влада својим емоцијама, a то не зависи искључиво од темперамента, већ од тога колико смо спремни да видимо целину.

Тамара Брадић, Удружење за духовни и психолошки развој "Глас душе"

Фотографија Манастира Рођења Пресвете Богородице, Прањани. ❤️