ЗАШТО ПРИЧАШ или ОЖИВИ МИ ПО РЕЧИ СВОЈОЈ

Зашто нешто причамо? Знамо ли? А причамо много, бар то је јасно. Сва наша изражавања јесу прича - некоме, о нечему, због нечега. Уметнички израз, као мени веома близак, један је од њих. Стога, и заступам онај став – ако имаш шта да кажеш – кажи, ако немаш – ћути. Не критикујући друге, примећујем да је наш, српски, уметнички израз углавном пренебрегавање овог друго, па они који немају шта да кажу причају никада више и никада гласније То јесте у складу да тактиком нагомилавањем бесмислених и често опасних речи (и дела), као једне од одлика глобалног медијском акваријума у који је убачена (или скочила) ова наша атеизована планета. Бујица речи би требало да преплави (и удави) савест појединца и света. А савест је опасна реч, која се не користи тако често као што се мисли, јер је као мач двосекли, свако се на њу може посећи, и ко је потеже и ко „ударац“ прима. Савест је најпрецизнији и најдоследнији носилац истине у човека, а сврха причања морала би бити истина, уколико није онда је у питању лаж. Нема ничег између тога. Сивило које нам се причињава (и које рационално покушавамо да оправдамо) између та два пола и није „између“, оно је увек лаж, као што је то и полуистина. Не постоји полубог, већ само Бог.

И како бисмо могли најуопштеније да дефинишемо људске путеве приче. Има их доста, но чини ми се да су најчешћа она четири: 1. причаш оно што људи желе да чују; 2. причаш оно што ти кажу да причаш; 3. причаш оно што ти желиш, али прилагођаваш (ублажаваш или појачаваш) из различитих разлога али обично да би те људи прихватили јер се бојиш „голе истине“; 4. причаш оно што желиш да кажеш без обзира на то да ли ће то ико чути или желети да те чује. Прва три пута су блиска ономе како је људско понашање класификовао Виктор Франкл: ако радите и говорите онако како видите да то ради већина, то је конформизам, а ако радите и говорите онако како од вас траже, то је тоталитаризам. Додајмо да, и једно и друго понашање, односно прва три помињана пута, без обзира на значајне разлике, зависе превасходно од човековог избора. Баш као и четврти пут, а он јесте једини прави пут, чуо вас ко или не.

Наравно да свако жели да га чују, зашто би иначе и говорио. Увек те неко чује. На крају крајева, чује те Бог што је најважније. Комуникација и јесте жеља да те неко чује. Не, неминовно, и жеља да чујеш другога, али свакако да други чује тебе. Но, оно што реч (најшире схваћено: глас, гест, слово) збиља јесте то си ти сам. Другим речима, уколико не говориш оно што заиста мислиш, ти онда и не говориш, већ то говори неко други. Тај неко други је онај опортуниста у теби (истовремено и „лукави“ у теби који премерава добити, плусеве и минусеве твоје још неизговорен истине), онај слабић, кукавица и страшљивац који чучи у твом срцу и заокупља ти мисли, па брбљаш глупости кад је време ћутања или ћутиш кад је време да говориш.

Јасно је и то, битно јесте и како нешто кажеш, сам израз је важан уколико желиш да пренесеш неку поруку, без озбира да ли је та порука усмерена на повезивање са другима или је (крајње или тренутно) одбацивање других („више никада са вама“ / „пустите ме на миру“). Опет, пристојност или обзир најчешће су потакнути васпитањем и интелигенцијом, но они нису и не смеју бити идеолошко оруђе политичке коректности или било које друге наметнуте ти догме. Пристојност и обзир долазе изнутра из човека, и он их прихвата и примењује јер их сматра вредностима које га представљају као слободно биће које ће путем пристојности и обзира у најтачнијем степену изнети своју реч и тиме и пренети своју поруку. Уколико није тако, онда су и пристојност и обзир израз лицемерја. И да не би било забуне, ни изрази „пристојност“ и „обзир“ нису окамењени, и онај коме је стало до истине (онога што истином сматра и у шта дубоко верује) увек ће, промисли ли, знати на који ће начин истину најбоље исказати, без обзира да ли ће се то некоме учинити непристојним или безобзирним.

У том смислу се може посматрати и питање компромсног понашања (говора, рада). Као што сам већ негде писао, става сам да компромис по себи не постоји, и да је сентенца „добар компромис“, „прихватљив компромис“, оксиморон, а реч „компромис“ је синоним за издају самог себе, тј. Бога у себи, тако да би то у ствари значило „добра издаја“, „прихватљива издаја“. Ствар је ту врло јасна, уколико постоји ствар која ти је битна и од које нећеш одустати јер ћеш одустати од себе, од дела себе самог (а свака ствар битна за човека јесте човек сам) те уколико од тога одустанеш и пристанеш на „компромис“, без озбира на разлог (добровољно, притиском, из страха), ти си поражен човек. Зато компромис није могућ. Увек је у питању пораз или остајање у доследности са самим собом. Уколико се договараш око ствари које ти нису битне, и од неких небитних одустанеш, а друге небитне прихватиш (задржиш), то није компромис јер је све то небитно. Исто је и када о нечему немаш став, да ти је битно имао би га. Све друго, као што је инаћење око теби небитних ствари, јесте чиста гордост, егоизам и безобразлук. С друге стране, око битних ствари се човек не инати, он је за њих спреман да дâ живот. Не дајеш живот из ината већ што не даш на Бога у себи („Кнезови ме прогнаше низашта, али моје срце побоја се (само) твојих речи.“ (Пс. 118, 161)). Стога је и прича о Србима као „инаџијама“, у ствари, опасна прича која банализује нашу борбу за најсветије идеале као што су вера, слобода, правда, истина, човекољубље. Таква прича која у први план истичне нечију колективну (националну) „посебност“, а у ствари гордост, јесте суштинско одбацивање Бога. Ко се Бога држи и против читавог света, он се не инати, он живи јер живи у Истини („И никад немој уклонити из мојих уста реч истине јер се уздах у судове твоје.“ (Пс. 118, 43)).


Сваки пут када човек говори истину, он сведочи Бога. Сваки пут када од истине одступи, одступа од Бога. Сваки наш израз је таква једначина, било то наш обични свакдашњи израз, било уметнички, научни, идеолошки... Све може, тако, бити обично празнословље, илити млаћење празне сламе, или, пак, хлеб насушни.
Зато размисли зашто и шта причаш (радиш, говориш, мислиш), јер није узалуд речено да је Бог Слово (у црквенословенском значењу те речи, које је донекле остало и данас у руском језику, а у српском се изгубило), то јест Логос. Празнословље те неће спасити, ни овде у медијском акваријуму где смрт чека све и ту је за час, а посебно Тамо где смрти нема („Видех неразумне и изједох се, јер твоје речи не сачуваше.“ (Пс. 118, 158)). Истина је пут, а знамо ко је и пут, истина и живот (Јн. 14,6), и ко оживљава по речи својој (Пс. 118, 50). Стога, само истина, и увек истина, без страха, без стида, без резерве („И говорио сам о твојим сведочанствима пред царевима и нисам се постидео“ (Пс. 118, 46)), јер тако се једино живи („Узврати своме слузи; живећу и чуваћу твоје речи.“ (Пс. 118, 17)). 

Др Предраг Јакшић