Психологија и хришћанство

 

Текст написан по благослову Владике Максима рашко-призренске епархије у егзилу, после једног кратког али изузетно корисног разговора на тему хришћанства и психологије. 

Све науке, па и уметност, залазе у метафизичко, у један духовни простор,па тако и психологија, која проучава унутрашњу, метафизичку, духовни страну нашег бића. Психа на грчком јесте душа. 

Међутим, психологија која тежи научности, користећи експеримент као метод, статистику и лабораторију често заборавља да се људска душа тешко може ставити на кантар научности. Резултати експерименталних истраживања, који воде ка уопштавањима, плод су једне потребе да се буде предвидљив, да се спозна али и контролише свест и свет, где се често и гордо не оставља места вољи Божијој. 

Хтели то или не, Фрој и Јунг су морали усвојити духовне категорије као основе разумевања људске психологије. Међутим, теолошком критиком сагледан, Јунг се више ослања на хиндуистичку духовност ( индивидуацију) а не на хришћанску. Мада је Јунг у једној од својих књига нагласио да када је у питању религија свако треба да се држи религије простора са којих је његово порекло.

У том контексту је важно да знамо да је свети Јустин Ћелијски рекао да смо дужни поставити Христа између себе и другог и између себе и себе. Дакле, Христа а не научни експеримент, ако бисмо се осврнули на захтев за научнишћу психологије. Односно, да без благодати Божије ми ни кроз сами себе, кроз наш унутрашњи свет не можемо сами пролазити, нити га исправно схватити.

Несвесно о коме говоре психолози није ништа ново за православне. Услед наше палости, ми смо огрубели, ослепели за сагледавање света око нас али и оног света у нама. Дакле, највећег дела себе ми нисмо свесни, нити контлишемо, већ ту дејствују страсти и грех док ми приметимо то дејство тек по последицама.

Психолог, психотерапеут у том контексту може да буде православни човек и његова мисија је да људе који су у потреби за помоћи приводе Христу једином исцелитеља и исцељењу.

Тамара Брадић, "Глас душе".