Глас душе - Тамара Брадић: јануар 2024

"Северни Зејтинлик"

Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Замислите да на послу копате камен.

Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, "Северном Зејтинлику" нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње - Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само... Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.

Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су - преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и - рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. - умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917...

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш "Северни Зејтинлик". За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се ус

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Аутор текста: Хаџи Милан Перковић

удили на нешто страшно - да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Аутор текста: Хаџи Милан Перковић

Најава трибине - Живот људи на Косову и Метохији

Драги пријатељи, Удружење за духовни и психолошки развој "Глас душе" позива вас

на трибину ЖИВОТ ЉУДИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, која ће бити обогаћена изложбом фотографија аутора Ивана Максимовића.

Трибина ће се одржати 24.фебруара (субота) у 18 часова у СКЦ "Ћирилица" у Београду.

Учествују:

Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт

Др Милош Дамјановић, историчар из Косовске Митровице

Иван Максимовић, документарни фотограф и једини независни новинари са КиМ, учествује онлајн

Др Нина Крајник, лакановски психоаналитичар, доктор филозофије

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут, докторанд из области уметности и медија

Модератор: Душан Остојић

СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СУ У РИЗИКУ АКО НЕМАЈУ ВРЕМЕНА ЗА СЕБЕ

Што је бржи живот, морамо да научимо да бар понекад успоримо, да сачувамо себе. Ако нисмо за себе, нећемо бити ни за кога. Треба да се посветимо себи, породици и пријатељима што је више могуће. Да уместо на друштвене мреже идемо у шетњу, у позориште, биоскоп, галерију, или на кафу са пријатељима. Све генерације су у опасности ако немају времена за себе. Говори Тамара Брадић, психолог и психотерапеут. Цео разговор погледајте у приложеном видеу.

Удружење за духовни и психолошки развој "Глас душе" позива вас на трибину ЖИВОТ ЉУДИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, која ће бити обогаћена изложбом фотографија аутора Ивана Максимовића.

Драги пријатељи, Удружење за духовни и психолошки развој "Глас душе" позива вас
на трибину ЖИВОТ ЉУДИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, која ће бити обогаћена изложбом фотографија аутора Ивана Максимовића.

Трибина ће се одржати 24.фебруара (субота) у 18 часова у СКЦ "Ћирилица" у Београду.
Учествују:
Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт
Др Милош Дамјановић, историчар из Косовске Митровице
Иван Максимовић, документарни фотограф и једини независни новинари са КиМ, учествује онлајн
Др Нина Крајник, лакановски психоаналитичар, доктор филозофије
Тамара Брадић, психолог и психотерапеут, докторанд из области уметности и медија
Модератор: Душан Остојић

Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт (Томашевић) рођен је 25. децембра 1975. године у Сиску, Р. Хрватска, од оца пок. Неђељка и мајке Душанке, у породици крајишких Срба. Основну школу и гимназију завршио је у Петрињи, где је, у тешка ратна времена, 1994. године уписао и студије Енглеског језика и књижевности на тадашњем Филозофском факултету у Петрињи.

Вихор ратних дешавања и тешко страдање крајишких Срба у злочиначком подухвату званом “Олуја“ доводе студента Ненада и његову породицу у Србију, где он наставља студије Енглеског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Приштини.
20. априла 1997. године, као апсолвент ступа у манастир Високи Дечани за искушеника и предаје са на духовно руковођење свом духовном оцу, Епископу Артемију. На бденију, уочи Св. Краља Стефана Дечанског, у новом ратном вихору и страдању Срба на Косову и Метохији, искушеник Ненад прима завете мале схиме и на монашењу добија монашко име Ксенофонт, по преподобном Ксенофонту Цариградском.
21. децембра 2004. Епископ Артемије рукополаже монаха Ксенофонта за јерођакона у манастиру Високи Дечани, а 19. децембра 2006. године за јеромонаха у манастиру Грачаница.

На Петровдан, 12. јула 2012. године, рукопроизведен је у чин протосинђела у манастиру Св. Јована Крститеља у Љуљацима и постављен за настојатеља манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама.
15. aвгуста 2020. године у манастиру Св. Првомученика и Архиђакона Стефана у Грдовићима, владика Артемије га рукопроизводи у чин Архимандрита.
На седници Епархијског савета, одржаној 22. августа 2020. године у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, једногласно је изабран за Хорепископа липљанског и ужичког.

Хиротонисан је за Хорепископа липљанског и ужичког 20. септембра 2020. у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама.
На седници Епархијског савета, одржаној 31. децембра 2020. године у манастиру Нова Никеја у Лелићу, једногласно је изабран за Епископа рашко-призренског у егзилу.
Говори течно шест страних језика и са шест језика се служи.

Др Милош М. Дамјановић

Др Милош М. Дамјановић је рођен у Косовској Митровици 2. марта 1985. године. У родном месту окончао је основно и средњошколско образовање. Студије историје завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. На истом универзитету одбранио је докторску дисертацију ,,Јевреји на Косову и Метохији 1918-1941“.
Учествовао је на преко двадесет међународних научних конференција у земљи, региону и иностранству. Досад му је објављено преко четрдесет ауторских и коауторских научних и стручних радова у националним и иностраним научним часописима и зборницима радова са научних конференција на српском и енглеском језику. У издању ,,Архива Војводине“ 2023. године објављена му је прва, необимна монографија ,,Др Нехемије Шенфајн (1886 – 1942). Биографија Швајцарца у Југославији“. За престижни домаћи београдски дневни лист ,,Политика“ писао је популарне историјске прилоге о непознатим српским јунацима Балканских ратова и Првог светског рата. Одржао је преко двадесет јавних предавања и изложби на различите историјске теме у Косовској Митровици и Грачаници. Лауреат је шест награда са међународних научно - књижевних конкураса на јеврејске теме у организацији Савеза јеврејских општина Србије. Добитник је прве награде за 2021. годину за рукопис проширене, радне верзије докторске дисертације на поменутом конкурсу.
Држао је више тренинга о културној баштини у Косовској Митровици и Призрену. Његово поље истраживања претежно је фокусирано на историју српских и југословенских Јевреја у XIX и XX столећу, Балканске ратове и Први светски рат, завичајну историју – прошлост Косовске Митровице и Косова и Метохије и разноврсне теме из прошлости југословенске државе, друштва и културе. Живи у Косовској Митровици.

Иван Максимовић

Иван Максимовић, рођен 1977. године, у Приштини. Живео у Бресју, Косово Поље, тренутно у Звечану.

Дипломирао вајарство на Факултет уметности, универзитет у Приштини - Звечан.

Интересовање за фотографију се јавило рано а нарочито интезивно и професионално њоме почиње да се бави током студија након којих почиње да ради и као новинар да би постао једини независни српски новинар на КиМ. Његове фотографије су објављиване у готово свим дневним новинама и часописима на српском језику а кориштене су у информативним телевизијама, документарним филмовима, научним радовима, монографијама...

До сада је самостално излагао 15 пута у галеријама и Културним центрима широм Србије и учествовао на преко 50 колективних изложби од чега више од половине одржано у иностранству. На међународним фото-конкурсима освојио педесетак награда, међу којима су златне, сребрне и бронзане медаље.

Аутор је више више стотина радио, видео и фото репортажа, вести, интервјуа, документарних филова... Организовао промоције и књижевне вечери у Косовској Митровици.

Идејни творац, покретач, и аутор прве четири епизоде аудио – визуелног пројекта „Уметност живота” (2008.), до данас јединог те врсте који се бави животом и стваралаштвом српских и неалбанских уметника са Косова и Метохије након 1999. године.

Својим радом на који нису утицале политичке, културне нити било које друге интересне групе или појединци, постао је јединствени сведок дубоко истините суштине живота и страдања Срба на Косову и Метохији што је у народу препознато као такво.

Др Нина Крајник

Dr Nina Krajnik (1985) je lakanovski psihoanalitičar, doktor filozofije, pisac, predavač, prevodilac i urednik. Pionirka je lakanovske psihoanalize na prostoru Zapadnog Balkana, osnivačica međunarodnog pokreta Lakan Balkan, direktorka Instituta za ratne, političke i okoljske traume i predsednica Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu (SDLP). Glavna in odgovorna urednica izdavaštva Juno.

Odrasla je u gradu Škofja Loka u Sloveniji. Doktorirala je filozofiju sa disertacijom Nauka i psihoanaliza: Odnos između diskursa po pitanju subjekta. Diplomirala je književnost Džejmsa Džojsa sa diplomskim radom Finnegans Wake kroz lakanovsku psihonalizu. 2015. godine bila je istraživač i stipendista Fondacije Džejmsa Džojsa u Cirihu u Švajcarskoj. Učestvovala je u džojsovskim književnim školama u Trstu u Dablinu.

Studirala je na odelenju za lakanovsku psihoanalizu na Univerzitetu Pariz VIII – Vincennes-Saint Denis i u okviru Škole frojdovske stvari (École de la cause freudienne - ECF). Od 2010. do 2018. godine obavljala je ličnu psihoanalizu sa Žakom-Alenom Milerom. Kontrolnu analizu obavlja sa Vaninom Mišeli Rehtman (Espas Analitique). Delovala je u grupi DIVA na Université Populaire de Jacques Lacan i u uredništvu latinsko-američke organizacije Seminario Latino (L’Envers de Paris). Klinički rad obavljala je u psihijatrijskim bolnicama Sainte Anne, Ville – Evrard i Les Murets, na odeljenju za dečiju i adolescentsku psihijatriju bolnice Aubervillers i u kliničkom odelenju Žaka Lakana u domu zdravlja Sud Evry v Yerresu v Francuskoj. Radila je u Centru za lečenje zavisnosti i Centru za lečenje virusa HIV BASIDA u Španiji. 2016. godine bila je učesnik na hipokratovom simpoziju Medicina i poezija na Fakultetu za medicino Univerziteta Harvard. 2015. godine otvroila je prvu lakanovsku psihoanalitičku praksu u Sloveniji i 2019. godine prvu lakanovsku psihoanalitičku praksu u Srbiji.

Od 2008 do 2010. godine radila je kao politički savetnik na Ambasadi Kraljevine Danske u Sloveniji. Od 2011 do 2014. godine bila je član udruženja Supruga ambasadora u Australiji, Novom Zelandu, Indoneziji i u državama Južnog Pacifika. Radila je u humanitarnim projektima u Senegalu, Tanzaniji, na Islandu i u Portugalu.

2022. godine bila je kandidat na izborima za prvu predsednicu Republike Slovenije na inicijativu pisaca slovenačkog ustava i prvog ustavnog sudije u Sloveniji dr Petara Jambreka. Njezinu kandidaturu podržali su ustavni sudija dr Tone Jerovšek, prvi slovenački ministar vanjskih poslova dr Dimitrije Rupel, olimpijski šampijon Lovro Kos, pisac i isotričar umetnosti dr Miklavž Komelj itd.

Prevodi iz francuskog, španskog, italijanskog, engleskog i srpskog jezika.

U svom radu posvečuje se pitanjima psihoanalize i politike i kliniki novih simptoma. Od 2018. godine izvodi svoj međunarodni godišnji psihoanalitički seminar. Predava u Srbiji, Sloveniji, BiH, u Francuskoj, Švajcarskoj i u Indiji. Član je Svetskog psihoanalitičkog saveza (AMP).

Тамара Брадић

Тамара Брадић је основну школу "Бранко Радичевић" завршила у Косовској Митровици. После бомбардовања Србије, 1999. године, средњу школу
"Свети Сава" завршава у Београду. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, на одељењу за психологију 2006. године. У току студија психологије почиње да се образује и за психотерапеута. Пуноправни је

члан Руске професионалне лиге психотерапеута и акредитовани О.Л.И. психотерапеут, докторанд је на хуманистичкм наукама из области уметности и медија.

Од завршетка својих основних студија, дакле од 2006. године, Тамара је прошла кроз више психотерапијских едукација, завршила је 101 курс из Трансакционе анализе, две године је провела у искуственој групи из Гешталт психотерапије, и завршила курс из Аналитичке (јунговске) психологије и креативности на Институту за ментално здравље у трајању од две године. Једини је психолог и психотерапеут у Србији која је због изјаве да није природно да деца одрастају у истополним заједницама искључена из интернационалне едукације за аналитичку психологију, иако је годину дана пре тога у исту примљена са великим похвалама.

Тамара презентује своје радове на Конгресима психолога и психотерапеута у земљи и иностранству (Русија) као и на научним скуповима.
Прошла је кроз шестогодишњу личну јунгијанску анализу, супервизије и бројне сате теоријског рада и има богату психотерапијску праксу.

Њено специфично поље интересовања је питање репрезентације индивидуалне као и колективне кривице у визуелним уметностима у време великих политичких криза.

Поред приватне психотерапијске праксе, организује креативне и образовне радионице за децу и одрасле, бави се друштвеним активизмом.
Удружење за духовни и психолошки развој основала је 28.јуна 2023.године са намером да интегрише своје досадашње поље деловања које обухвата психотерапијску праксу, питања медијске писмености, критику убрзаног технолошког развоја, друштвени активизам и артивизам.

Најава гостовања "Глас јавности"

Председник удружења "Глас душе, Тамара Брадић говорила је за "Глас јавности" о стању и унапређењу менталног здравља у Србији, плишаном васпитању и плишаној демократији заснованој на условљавању и о "елити" која контролише пласирање порука о поделама. Снимак ће бити објављен следеће недеље.

СТРАТЕГИЈА „ДРЖ' ТЕ ЛОПОВА!“

Стратегија „Држ'те лопова!“, у ситуацијама снажне медијске цензуре и друштвене неслободе, увек је била врло делотворна. Тако функционишу сви тоталитарни и глобалистички системи данас, а слично су функцонисали и у прошлости. Разуме се, у зависности од циља ком се тежи, односно циља који се прикрива, зависиће и практични изглед ове стратегије. Треба рећи да се, осим генералног плана који несумњиво постоји, врло често различите разраде, на нижим гранама овог монструозног дрвета преваре, несвесно примењују. Због светског дугогодишњег тренда негативне кадровске селекције, људи задужени за регулисање базичних животних потреба становништва углавном су, због своје моралне недоследности и очигледне духовне слабости, слепи за оно што заиста чине. Наравно, корупција, која у разноразним видовима као канцер веже све носиоце извршних власти, игра своју пресудну улогу у овом „слепилу“ одговорних. Другим речима, као морални принцип прихвата се став да уколико можеш финансијски да ућариш спровођењем неког садржаја који ти је прослеђен, нећеш се упуштати у дубље разматрање природе и стварних и дугорочних последица по људе које ће овај садржај погодити. Разуме се, овај финансијски ћар јесте тзв. „машћење брка“ или „парче погаче“ коју ћеш добити „преко хлеба“, да ли у виду конкретне материјалне користи, да ли у виду положаја и привилегија, а не неко редовно примање које се може очекивати за обављени посао. Стога ова стратегија има и тај сегмент свесног или несвесног пристајања на лаж због „мира у кући“ и „углед у друштву“, па иако људи углавном знају да је у току операција „Држ'те лопова!“ учестувују, на њу пристају или им она не смета јер „ништа не могу да промене“. Тако она и опстаје као делотворно оружје.

Срби данас живе углавном у држави коју сматрају матицом, иако она, без озбира на свој назив, није њихова матица већ само део распарчаног и окупираног животног простора који је одвајкада био српски животни простор и стварна матица Срба. На челу ове окупираног парчета српског животног простора, који називамо Републиком Србијом, налазе се људи који стратегију „Држ'те лопова!“ стриктно и доследно примењу већ годинама. Питање Косова и Метохије данас је једно од оних питања на којима се најбоље види функционисање ове статегије. Она с једне стране треба да велеиздајнике представи као борце за националну ствар – па се стога они (на челу са Александром Вучићем), који својим преговорима, договорима, руковањима, дозволама, дипломама, налепницама, позвним бројевима, регистрацијма, разним другим „небитним“ признањима и „ширим сликама“ омогућавају стварање лажне државе тзв. Републике Косово, медијски представљају као већи Срби од свих икада рођених и као најјаче бране Косова и Метохије вредне сваког поштовања. С друге стране, не ради се једино о стварању неке нове државе која је по вољи ЕУ и САД, већ и о даљем уништењу и распарчавању српског животног простора, тиме и уништењу још једног великог народа који је у свом духу увек имао творачку моћ која је могла да покрене рушење и много снажнијег непријатеља него што је то данас, већ врло трула, ЕУ. Потребно је, стога, распарчати, преименовати и тиме што је могуће више уништити тај творачки дух Срба који свој темељ има у моралним принципима који нису од овог света али су овом свету јасно објављени, и тиме као став неоспорни. Тим уништењем осим што ће бити уништен конкретан непријатељ, Срби, већ ће се на још једном примеру доказати бескрајну снагу апсолутне релативизације, тј. како је могуће лаж показати као истину, односно убицу као жртву.

На исти начин делују одговорни у Српској Православној Цркви, те уместо да бране, чувају, учвршћују и шире Православље, они га фарисејски и лицемерно разводњавају, релативизују и уништавају. То је израз „духа прилагођавања“ а који је у потпуности стран хришћанству и његов је најжешћи противник. Овај вид фарисејства јесте специфичан, верски вид стратегије „Држ'те лопова!“, и он је далеко опаснији од отвореног богоборног пута, који се спроводио чистом силом

и мржњом према Богу и верницима (као што су то радили бољшевици). Отворена сила, колико год да је страшна, с једне стране, може физички и духовно да сломи човека, с друге, физички сломљеног (или убијеног) човека духовно може и да уздигне далеко изнад духовних стајалишта на којима је човек био пре овог страшног богоборног напада и на које можда не би никада ни досегао да напада није било. Тим својим уздизањем човек несумњиво односи победу над силеџијама који остају немоћни и без икакве снаге да оваквог човека сломе за вечност. Фарисејска стратегија, пак, у далеко већем броју и далеко страшније духовно убија људе јер им постепено одбацивање Бога, а лицемерје је најгори облик одбацивања Бога, приказује као подношљив, прихватљив и лак начин бивствовања у овом свету. На примеру јеврејског народа најбоље се види колико је ова стратегија погубна за један народ. Сила која је отворено стискала и ломила Јевреје (било она египатска, вавилонска, римска) није успела у томе да заувек народ отргне од Бога. Фарисеји су, пак, успели да читав јеврејски народ, сопствени народ, гурну у погибељ богоотпадништва убијањем Сина Божјег, убијањем Месије којег су вековима чекали. Уместо да збришу своје лицемерне и корупмиране вође који су их држали у духовном мраку, одржавајући некакву форму, лажно служећи Богу, разапели су сопственог духовног ослободиоца - Сина Божјег.

Стратегија „Држ'те лопова!“, који год пример узели, и колико год он стар био, увек потврђује своју моћ у неслободном и тоталитарном друштву какво је и ово наше данашње. Неслободно друштво, значи друштво које не жели Бога, јесте, пре свега, друштво лажи, свих оних видова лажи које се, пре свега, сматрају „прихватљивим“ лажима јер омогућавају човеку да у комфору лажи живи глумећи праведника све време, тобоже, борећи се против неправде по том принципу „држ'те лопова“. У тим лажима човек не види сопствени грех и нема никакву потребу да исповеда нешто што је за њега самог, и за оне које слуша и поштује, прихватљиво. Тако изостаје и покајање као наше најјаче оружје у овом свету. Зато су „прихватљиве“ лажи по душу човечију горе од свих оних отворених, па је, стога, и стратегија „Држ'те лопова!“ опаснија од свих логора и гасних комора јер душу не убија метак и насиље већ л

Др Предраг Јакшић

Спремни да чујемо друге

Истинска моћ није у рукама политичара, него у рукама родитеља, васпитача, наставника, професора. Неопходно је да препознамо шта у систему не ваља, шта не функционише, шта је лоше за децу и да се тога ОДРЕКНЕМО. Одрицање може да доведе до одређених конфликата, што даље подразумева да треба да будемо

Не кажем да је лако, нити да ће бити, јер су омче система изузетно перфидне а њени представници индоктринирани, уплашени, често пасивни послушници.

Потребно је да одумре ауторитарни стил васпитања који награђује искључиво оне који поштују његова правила.

Потребно је да ми као појединци будемо будни за преиспитивање и расуђивање у свакодневним интеракцијама.

Потребно је да будемо свесни да је свако страдање другог (других) вредно пажње.

Такође је важно да не дозволимо да нас систем дефинише и калупи у своје категорије, јер систем једино тако може да нас држи под контролом.

Заправо, једино својим трезвеним расуђивањем можемо, евентуалн, да уздрмамо ПАТОЛОШКУ равнотежу која постоји у системском делу нашег друштва.

Тамара Брадић
психолог, психотерапеут

КАФАНСКА КУЛТУРА

Кафанска култура је преплавила све. Чак се више ни не доживљава као кафанска, односно и већина оних који то примећују не виде у томе ништа спорно. Неки ће рећи да „може и горе“, а други ће увређено питати „што вам то смета“. Постоје различити видови кулутре, различити нижи и виши ступњеви културе, са различитих идеолошких позиција култура се може посматрати и степеновати, различити термини могу различите културе описати, од узвишених видова до оних које ценимо и доживљавамо као шунд. Разуме се, ничија оцена није битна за оног ко ту оцену не прихвата, јер шта је друго оцена до нечије мишљење. А ко данас и држи до мишљења. Неко ће рећи уз то да оцењивати значи и судити, но пре бих рекао просуђивати што је ипак другачије. Забрињава ме, стога, дубоко, чињеница да је кафанска култура толико доминантна у друштву у ком живимо, и да се као зараза шири свуда.

Шта је томе допринело? Да ли само медији? Да ли јавне личности? Певачи? Глумци? Спортисти? Да ли погрешна интерпретација прошлости? Да ли васпитање које заборавља на Бога? Много тога и све то, свакако.

Не спорим да је кафана била место на ком су се збили многи битни догађаји у нашој (и не само нашој) националној историји, да у кафанама често има осмеха и задовољства, но она не зна за меру. Мера и кафана су супротстављени појмови. Кафана је увек живот преко мере. Како год то гледали. Кафанска култура и не мора да се испољава агресивно, путем (усиљеног) дружења, већ и асоцијлно, ампутацијом осећања и разумне бриге коју осећа сваки човек да се би уопште духовно развијао (разумна брига као облик одговорности). Ова култура ствара утисак лажног комфора, варајући појединца да је ту „срећан“ и да ту „све може да се поправи“. Но, за оба ова облика заједнички именитељ је аутодеструкција барем у неком степену.

У подтексту кафанске културе је чемер. Увек. Зато што је кафанска културе повезана са хедонизмом (преједањем, гурманлуком, алкохолом, усмереношћу на себе било „показивањем (пред) другима“, било прекомерним сажаљевањем себе и подилажењем себи) а што је прости механизам одбране којим се тежи утеси, забораву, гушењу савести и „удрању бриге на весеље“. Но, чемер, парадоксално, увек изађе баш потакнут хеоднизмом, кафанском музиком и трачарајем, те постане далеко страшнији после него што је то био пре кафане.

Зашто би кафанска култура требало да нам буде страна? Па зато што смо ми православни народ. Онај ко не тежи да се духовно издигне изнад кафанске културе, а онда и изнад свих осталих, оних виших видова културе, културе душевности, тај не може ни постати православац какав би морао бити. Тачније он ни не може бити православан, без обзира на сав интерес који је за православље показао. Како се у Псалтиру и каже: „Блажен је човек коме је име Господње поуздање његово, и који се није загледао у ништавне ствари и лажна одушевљења.“ (Пс. 39, 4)

Нама је православље остало од старине, но то колико смо ми данас православни можда најбоље говори баш та кафанска култура која се увелико повезала са „фолклорним православљем“, том „нашом традицијом“ а што православље није, већ је замка у коју падају они који не желе да се потруде да увиде себе – ко су, какви су, шта раде. Кафанска култура им помаже да остану такви, самосакривени иако су видљиви за цео свет који, стога, или тежи да и сам постане такав или ствара генералну слику о свима на основу појединаца традиционалиста-кафанаша, који су, додуше, већина нашег друштва, али су ипак појединци јер не припадају истинској духовној заједници.

Зашто је ова култура задобила позиције толико доминантне у данашњем друштву? Деценије ширења ове културе, и деценије атеизма, допринеле су њеном расту до нечега, вероватно, најпризнатијег и неоспоренијег као „нашег“, чиме би, је ли, требало да се поносимо, јер се „нико не весели као ми“. Разне заблуде, које се користе као образложења, допринеле су такође томе. Брка се, тако, народно и кафанско. Кафанска култура није народна култура. Народна култура је култура огњишта и породичне заједнице, породичне задруге, крсне славе и иконе, то је супротност кафанској култури. Народна култура је, уз то, сеоска култура, култура мобе, помоћи. Кафанска културе је градска култура. Она је нама Србима усађена као модел живљења управо турском окупацијом и њиховим кафанским начином живота. Ми, додуше, касније, тежећи еманципацији од Турака, прихватамо и грађанистички модел кафанске културе Запада, но то свакако није народна култура већ само делимично другачији, угланцани израз истог турског кафанског модела.

Не заборавите, кафана је увек била плодно тло за регрутовање критичком мишљењу не претерано склоних поданика. И најокрутнији режими и идеолози своје политичке почетке су имали у кафани. Кафански људи, љубитељи пива и шнапса, сматрани су одличном публиком и лаком метом за пропаганду. Тако је и данас. Када кафанска култура постане стандрад понашања логично је и да политички представници народа који баштини такву културу буду управо овакви какве имамо и ми. Тај стандард подразумева интерес, пре свега, за сопствену „пуну чашу“ и „богату трпезу“, а свако ко ти плати „туру“ брат ти је „најрођенији“ колико год да је његов новац крвав. Све остало апсолутно је другоразредно.

Данас живимо време када је кафанска култура постала не само популарна култура, већ граби и на позиције високе културе користећи ове вишедеценијске таласе либерализма који, као својевремено и разни диктаторски режими (укључујући и бољшевизма и национал-социјализа), са друге позиције али подједнако успешно, вештачки (и насилно) потиру разлике између људи тежећи да у том мелтинг поту направе културу осредњости, површности, примитивизма, некритичности и успаваности / опијености. До таквог стања површности се често долази неумереношћу (и потицањем жеље за неумереношћу). Данашња култура је, тако, култура распродаја, тржних центара, црних петкова, али и кафанске културе као „стабилне“ основе на којој би човек могао да самооправда сопствену неумереност јер су у кафани „сви такви“, „сви исти“, „сви једно“. Тада неумереност престаје да буде неумереност и постаје стандард јер све и постаје кафана.

Кафанска култура, стога, јесте култура неумерености – у једењу, пијењу, трошењу, говорењу (трачарању, свађању, брбљању, урлању). Ретко ће неко у кафани да пије нешто безалкохолно, а још ће ређе ако пије алкохол да стане на једној или две чаше већ ће ићи даље до, како је један православни духовник рекао, „кобне треће чаше вина“. Кафански дух вас ретко кад заустави и на тој кобној трећој, па вас води и у оне још кобније наредне, а ретко се остане на вину, ако се с њим уопште и почне (и то никада испод „литре“ или „литре и литре“).

А као што рекох, сада је кафана свуда и све је кафана. „Салаши“, сада као кафански простори, данас неизоствани и изузетно популарни део културне понуде Србије, деградирани су са своје основне функције – самоодрживе породичне задруге – на тзв. екотуризам и својеврсне „филмске кулусе“ које посетиоцима жедним духовног садржаја (али уз наивуну идеју да тога има ван Цркве) причају душевне бајке о томе како се некад живело и, је ли, како се некада „добро јело“ и „уживало“. И све то уз музику, гласну кич музику, да човек „одагна мисли“ и „препусти се“.

Узмимо за пример трубаче. Свуда су. Ништа не пролази без трубача. Ни рођендани, ни свадбе, ни славе, ни дочеци, ни испраћаји. А трубачки оркестри нису народна култура, чак нису ни српска изворна музика. Но, такмичења трубача или њихово присуство свим важним догађајима у Србији постају облежје културе читавог друштва и читавог народа.

Разне кафанске извођаче популарна култура већ одавно доживљава као уметнике. Кафанске извођаче из прошлости, пак, јавност уздиже на пиједестал носилаца аутентичне националне културе. Дижу се споменици, раде се, поред забављачких, и озбиљне истраживачке документарне емисије и слично. Укључују се у књижевне, филмске и разне друге наративе. Кафански извођачи добијају емисије на телевизији, воде програме, и ту своју кафанску културу директно уносе у породичне домове милиона људи, па кафанска култура постаје увелико и породична култура. Кафанска „уметност“ улази, што кроз дискурс глобализма и регионализма, што, уже посматрано, кроз дискурс „светске музике“, у више облике културе. Чак се и институције намењене високој култури, као што су оперске куће уподобљавају као домаћини наступа разним представницима кафанске културе, сада прерушене у „етно“ извођаче „аутентичног“ изражаја. Нестаје граница између кафане као места драмске радње у позоришној представи на пример, са свим симболичким, критичким и ироничним особеностима које она овде добија, и кафане као нечега што се може пренети и копирати у својој реалности и у овај фиктивни простор намењен баш том критичком и ироничном погледу на свет, на реалност и на светска збивања.

Кафански извођачи сада су главни протагонисти званичних манифестација организованих од стране државе или органа локалне самоуправе. Више се не поставља питање због чега кафана није остала у кафани већ је изведена на тргове, у амфитеатре, на улице, у паркове, на излетишта... Где је то почело, како је почело... ко то више зна. Неко ће рећи да је су крви чувени српски романтичари, песници, сликари, писци који нису избивали из кафане, и њихово је модел кафанског живота (некад и пропасти) постао узор свим „боемима“ у будућим нараштајима. А данас је тих квазибоема више него што их је икада било. Можда и јесу криви. Ко зна. Но, оно што знамо је да ови данашњи „боеми“ и нису толико, нити уопште, заинтересовани за уметничко стваралаштво српских романтичара (као и оних разних израза „нечисте крве“ који су дошли потом) већ за њихов порок и порок њихових јунака – кафану, коју, тако, уздижу на степен уметности уместо уметничког дела дотичних. И тако погрешно вишедеценијско „читање“ уметничке прошлости почиње и завршава се у истој тачки – кафани.

Али није крива само та давна прошлост. И два вероватно најзначајнија кантаутора популарне музике у Србији у последњих пола века томе су допринела. Балашевић је одувек имао у својим песмама призвук кафанске културе (не мислим ту само на ону његову младалачку „Снашу са салаша“), али је негде успевао да и даље одржава границу између беспоговорног прихватања исте и критичког односа према њој. Но, последњих неколико деценија његовог музичког стваралаштва потиру ову границу. Ње више није било, кафанска култура је у потпуности заузела тај његов музички простор због чега су и његови стихови постали празни, нагомилани и накалемљени као ниске бижутерије. О разним реинтерпретаторима и епигонима његове музике и поезије да и не говоримо, они су у потпуности производ кафанске културе. Чак се ни не труде да се дистанцирају од ње. С друге стране, Бора Ђорђевић је такође одувек у својим песмама имао кафану као снажан мотив, но рокерол менталитет и став држали су га у његовом стваралачком раду с друге стране границе ове културе као нечега што је једино важно. Но, и он још пре неколико деценија прелази границу, промовише тамбурашки оркестар (касније један од „најцењенијих староградских састава“) за који пише песме и отвара врата овом неприродном „екуменском“ феномену – спајању рокенрола и кафанске културе, бришући суштину рокенрола али задржавајући његов аутодеструктивни елемент сада као кафански. Граница је избрисана. Слично је и са другим нашим популарним рок ауторима Бреговићем и Штулићем. Први је кокетирање са кафанском културом имао од самог почетка и током читаве своје каријере (изузимајући два албума с почетка осмадесетих). Он је путем разних метаморфоза сопствене музике, ову везаност за кафанску културу дизао на све виши степен комерциализације и експлоатације. Штулић је, пак, и кренуо од севдаха. Све то је напустио за једно време, оснивајући Азру и оштро се окрећући, својим специфичним панк-рок изразом, против свих видова естаблишмента и примитивизма, но идеји севдаха се враћа, додуше прилично критички, осниваући „Севдах шатл бенд“. Последњих година, у егзилу, Штулић, на жалост, као да промовише ову кафанску културу са све мање критичности и готово без икакве ироније.

И који год сегмент да погледамо, умножавање употребе кафанске културе и њених феномена је јасно видљиво. Од „бећарских“ песама за „пијано друштво за столом“ некада већ годинама смо у позицији да се градови у Србији препознају и идентификују за тим песмама. Сомбор је „у тем Сомбору“, Вршац је „из Вршца стиже глас“, Нови Сад је „песма тамгураша с Петроварадина“, Инђија је „иде лола из Инђије“, Шабац је „пољупце је чак из Лувра слала Шапцу Мона Лиза...“ итд. То се сматра „туристичком понудом“, исто као што су „сплавови“, то копиле кафанске културе деведесетих, главно облежје наше престонице. И нико не поставља питање због тога. Идентификација је потпуна.

У Синагоги у Новом Саду пре неколико година био је концерт севдалинки. Сама чињеница да се на месту које је генерацијама служило неким људима за богослужења праве концерти спорно је, а замислите да се ту усели и кафанска кулутра као у овом случају. А слушање „севдаха“ је постало ствар престижа. Поменути Џони Штулић је, као што рекох, имао тај однос са „севдахом“, а вероватно ни сам није веровао колико ће погрешно бити „прочитан“, ако га је неко уопште и читао. Несумљиво је да ће доћи дан када ће и разне „Врањанке“ ући у уџбенике и лектире као врхунска поезија или композиција, као што не треба сумњати да ће се оне сматрати и „нашом нематеријалном културном баштином“ и да ћемо се о њу отимати са неким комшијама и бранити је много јаче него оно што је заиста битно.

И тешко је да ишта у друштву крене набоље када имате тако доминантну кафанску културу. Кафанска култура развија себичност, као још једну последицу хедонизма. Сви проблеми који чујеш остају иза тебе након кафанског „опуштања“. Људима кафанска култура помаже да оправдају сопствену неодговорност. Сама чињеница, а што видимо већ годинама по рекламама на државним медијима, да се заједништво и „оно што нас спаја“ потенцира само преко пива, хране или неке теревенке, брише основно значење појма заједништва – а то је жртва за другог, не сопствено задовољство. Тога у кафани уз горке листове, дуње, шљиве и ферментирана зрна хмеља нема. Кога је у кафани, чак и након „озбиљне политичке расправе“, збиља брига за Косово и Метохију на пример? Ма кога брига за сопствену породицу у том тренутку док су „руке крваве“ а „(кинески) кристал се ломи“? А о Богу, ма ко о томе размишља у кафани мада баш у кафани често узалуд помиње име Његово.

Кафанска култура је омча око врата нашем друштву и данашњем човеку. Она га стеже, а он и даље сипа у грло неку „љуту“ да мало „подмаже“ то грло, да омча боље „седне“, барем да умре у задовољству и да ту омчу не осети превише. А кад умре, ко зна, можда заврши у некој „небеској кафани“ како то, готово опијено, прижељкују многи, сигуран сам, потпуно несвесни шта чине.

Запамтио сам од негде разговор двојице људи. На питање једног од њих чега се боји, други је одговорио да се једино боји ропства, али оног којег неће ни препознати као ропство већ ће се с њим саживети као да не постоји. Духовно ропство путем душевне кафанске распојасаности такво је непрепознато и саживљујући ропство. А ако икаква побуна робова икада и наступи, можда и крени из кафане, али неће и против кафане јер „побуњеници“ неће ни не знати где су заиста робови.

Др Предраг Јакшић

У се и у своје кљусе

Што се тиче личних интереса политичара и њиховим амбиција, сасвим је логично да за своје ангажовање (које је увек упитно, јер нам многи од њих намећу теме које нас не интересују и које су суштински мање битне, а све у циљу задржавања својих личних позиција, јер су кључне теме забрањене), очекују и неку личну корист.
Сви ми очекујемо да будемо на неки начин награђени за свој труд.

Међутим, кључно је питање, коме је битно то што они мисле да је битно, као и који су лични мотиви бављења политиком?!

Сви знамо колико нашег новца одлази на политичке кампање као и накнадно за све странке у политичком животу као и за посланике.

И онда, када осмотримо чиме се они заправо баве, под чијим су утицајем и контролом и да уствари не могу да остваре ни делић онога што обећавају у предизборним кампањама, питање које се поставља је чему све то?!

Коме је то потребно?!

Видите ли како су се сада сви ућутали, протести пропали, али мандати ће бити подељени и прихваћени без обзира на онолику халабуку око лажних и покрадених избора.

Зато, немојте дозволити да вас било ко икада позива на осећај кривице када вам кажу "народ не зна, народ не разуме, народ је пасиван и неосвешћен" и сличне фразе за регулацију њихивих личних фрустрација својим сопственим приватним животима.

Тамара Брадић, председник Удружења "Глас душе"

ШТРАЈК ГЛАЂУ

Штрајк глађу је као политички облик борбе врло јасан, уколико се не ради о манипулацији. То је озбиљан потез јер има изузтено озбиљну последицу. Два су исхода могућа – испуњење захтева штрајкача или смрт штрајкача од глади. Врло ретко се у неким другим ситуацијама може рећи да се не ради о политичкој манипулацији. Манипулише се, пре свега, јавним мњењем, тако што се узнемиравају било сопствене присталице (и буде се у њима различите снажне емоције које могу водити и у деструкцију и мржњу), било неки честити (неко ће рећи и наивни) људи који би се узнемирили ко год да је тај ко приступа овако радикалном чину самоуништења. Наравно, већина људи зна да се готово увек ради о манипулацији и неискреном дневно-политичком и популистичком чину те се нико због тога не узнемирава већ и сам манипулише чином тог штрајкача у зависности већ с ким разговара и шта му је политички циљ. Исто је и са медијима.

Историја савременог српског вишепартијског система показала је да није било штрајкова глађу који су то у суштини и били, већ се, условно говорећи, у најбољем случају радило о краткотрајним чиновима за скретање додатне пажње на самог штрајкача и његов проблем. Не претпостављајући који су мотиви, но просуђујући о резултатима штрајка, може се закључити колико је заиста у питању искрен чин. Различитих је штрајкова глађу било, и сви су завршени исто – без испуњења захтева и са прекинутим штрајком. Поменимо само неке. Десио се штрајка глађу пред камерама због „изборне крађе“ који је прекинут без зацртаних резултата, што значи да ни сам штрајкач није остао принципијелан у својој одлуци да штрајкује. Чак, овом „изборном крађом“ надлежни органи се нису озбиљно бавили ни касније, када су овај штрајкач глађу и његова странка победили на изборима. Како је и зашто дошло до овог преумљења да се једно питање које је за штрајкача било „вредно сопственог живота“ маргинализује толико да га ни он сам не помиње када је дошао у ситуацију да то заиста испита остаје мистерија која, опет, јасно указује и на мотиве штрајкача. Био је и чувени „троструки“ штрајк на степеницама скупштине од стране једног независног, једног „опозиционог“ и једног позиционог посланика. У недованом, пак, штрајку глађу, поново због тврдњи о изборној крађи, такође није дошло до резултата а штрајкач је одустао због тога што су му, како је наведено, вене постале крте да би и даље могао да прима инфузију. Исти је особа изјавила да би волела да издржи још један дан пре него што оде у болницу, да би могла да се, док још увек штрајкује, обрати својим присталицама на митингу. Чудно или не, поставља се питање да ли је циљ штрајка глађу испуњење постављених захтева или обраћање својим присталицама. Но, поново је наступила иста ситуација - није дошло ни до једног од два једина могућа резултата штрајка глађу да бисмо могли рећи да се ради о нечему што има основа у начелу којег се штрајкач одлучно држи, а што, стога, може јасно указати и на мотиве тог ко је у штрајк глађу ступио.

Оно што је, ипак, најважнија ствар коју бисмо морали рећи о штрајку глађу, јесте да је то један у потпуности антихришћански чин, чин потенцијалног самоубиства и као такав је апсолутно недопуштен у хришћанству. Свако ко је хришћанин и има основно знање о хришћанству неће приступати овом чину. Штрајк глађу у модерно доба стога и јесте углавном чин левичарских политичких активиста јер се и ради о атеистима или антитеистима који живот и тело не сматрају Божјим даром већ „случајношћу“, „својим телом – својим правом“ или већ нечим трећим. Тако, ако се ради о искреном чину (без обзира колико он био безуман са хришћанске тачке гледишта), он може довести до веома тешких оштећења здравља и до смрти штрајкача, а последњих година пример такве смрти су штрајкачи глађу у Турској поводом курдског питања. Тога у Србији није било, и наши су штрајкачи из њима знаних разлога одустали од те своје радикалне одлуке иако њихови захтеви нису испуњени. Чак је, својевремено, помињани посланих „опозиције“, током свог штрајк, изговорио и нешто богохулно, називјући штрајк глађу „нешто јачим постом“. Овакво безумље је заиста страшно, посебно када долази од некога ко себе сматра хришћанином. Пост је чин којим се човек бори против греха, не би ли себе (и своју душу и своје тело) од греха очистио и спасао. Пост је пут обнављања и спасавање, а не пут телесног, тиме и духовног, самоуништења као што је то штрајк глађу. Доводити у било какву везу ова два чине, осим наглашавања да су она потпуно супротна, безумно је. Уз то, чин свесног уништења сопственог тела, као што је овакав потенцијални покушај самоубиства, јесте један од најстрашнијих грехова, он мора да се исповеди, и да се због тога човек искрено покаје а што није нимало лако јер то директно удара на гордост и иначе гордог штрајкача чим је таквом штрајку приступио. То не може једном хрићшанину бити део политичке биографије и нешто чиме ће се дичити и доказивати своју одлучност. Пост је увек везан за молитву и никад не иде ван ње јер се тај род (зло, грех, демонске силе у нама) „не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17,21), па замислите да се неко ко штрајкује глађу истовремено и моли Богу?! То је незамисливо, и таква „шизофреност“ је богохулна, јер штрајк глађу је покушај убијања Божје творевине (самог себе), па би молитва „оног“ који уништава, а који је и „онај“ кога вољно уништава, био отворен пркос Творцу. Молити се Богу да издржите у свом штрајку глађу једнако је као молити Му се да издржите у одлуци да се убијете.

Др Предраг Јакшић

Наслов: Верујем ти по сваку цену јер ја никада не грешим

Није проблем у нарцисоидности манипулатра, то је константа која се не мења.

Проблем је у људима који не могу да прихвате да су жртве манипулације. Не прихватају због сопствене нарцисоидности, тешко им је да признају да су изиграни јер верују да је њихова процена неприкосновена и да не могу да погреше.

Али, да би признали да су заиста погрешили, потребно је да доведу у питање своје ставове а то нарцисоидни не раде.

Тамара Брадић, "Глас душе".

Др Предраг Јакшић

Ауторско право © 2024 Глас душе - Тамара Брадић. Сва права задржана.