КАФАНСКА КУЛТУРА

 

Кафанска култура је преплавила све. Чак се више ни не доживљава као кафанска, односно и већина оних који то примећују не виде у томе ништа спорно. Неки ће рећи да „може и горе“, а други ће увређено питати „што вам то смета“. Постоје различити видови кулутре, различити нижи и виши ступњеви културе, са различитих идеолошких позиција култура се може посматрати и степеновати, различити термини могу различите културе описати, од узвишених видова до оних које ценимо и доживљавамо као шунд. Разуме се, ничија оцена није битна за оног ко ту оцену не прихвата, јер шта је друго оцена до нечије мишљење. А ко данас и држи до мишљења. Неко ће рећи уз то да оцењивати значи и судити, но пре бих рекао просуђивати што је ипак другачије. Забрињава ме, стога, дубоко, чињеница да је кафанска култура толико доминантна у друштву у ком живимо, и да се као зараза шири свуда.

Шта је томе допринело? Да ли само медији? Да ли јавне личности? Певачи? Глумци? Спортисти? Да ли погрешна интерпретација прошлости? Да ли васпитање које заборавља на Бога? Много тога и све то, свакако.

Не спорим да је кафана била место на ком су се збили многи битни догађаји у нашој (и не само нашој) националној историји, да у кафанама често има осмеха и задовољства, но она не зна за меру. Мера и кафана су супротстављени појмови. Кафана је увек живот преко мере. Како год то гледали. Кафанска култура и не мора да се испољава агресивно, путем (усиљеног) дружења, већ и асоцијлно, ампутацијом осећања и разумне бриге коју осећа сваки човек да се би уопште духовно развијао (разумна брига као облик одговорности). Ова култура ствара утисак лажног комфора, варајући појединца да је ту „срећан“ и да ту „све може да се поправи“. Но, за оба ова облика заједнички именитељ је аутодеструкција барем у неком степену. 

У подтексту кафанске културе је чемер. Увек. Зато што је кафанска културе повезана са хедонизмом (преједањем, гурманлуком, алкохолом, усмереношћу на себе било „показивањем (пред) другима“, било прекомерним сажаљевањем себе и подилажењем себи) а што је прости механизам одбране којим се тежи утеси, забораву, гушењу савести и „удрању бриге на весеље“. Но, чемер, парадоксално, увек изађе баш потакнут хеоднизмом, кафанском музиком и трачарајем, те постане далеко страшнији после него што је то био пре кафане.

Зашто би кафанска култура требало да нам буде страна? Па зато што смо ми православни народ. Онај ко не тежи да се духовно издигне изнад кафанске културе, а онда и изнад свих осталих, оних виших видова културе, културе душевности, тај не може ни постати православац какав би морао бити. Тачније он ни не може бити православан, без обзира на сав интерес који је за православље показао. Како се у Псалтиру и каже: „Блажен је човек коме је име Господње поуздање његово, и који се није загледао у ништавне ствари и лажна одушевљења.“ (Пс. 39, 4)

Нама је православље остало од старине, но то колико смо ми данас православни можда најбоље говори баш та кафанска култура која се увелико повезала са „фолклорним православљем“, том „нашом традицијом“ а што православље није, већ је замка у коју падају они који не желе да се потруде да увиде себе – ко су, какви су, шта раде. Кафанска култура им помаже да остану такви, самосакривени иако су видљиви за цео свет који, стога, или тежи да и сам постане такав или ствара генералну слику о свима на основу појединаца традиционалиста-кафанаша, који су, додуше, већина нашег друштва, али су ипак појединци јер не припадају истинској духовној заједници. 

Зашто је ова култура задобила позиције толико доминантне у данашњем друштву? Деценије ширења ове културе, и деценије атеизма, допринеле су њеном расту до нечега, вероватно, најпризнатијег и неоспоренијег као „нашег“, чиме би, је ли, требало да се поносимо, јер се „нико не весели као ми“. Разне заблуде, које се користе као образложења, допринеле су такође томе. Брка се, тако, народно и кафанско. Кафанска култура није народна култура. Народна култура је култура огњишта и породичне заједнице, породичне задруге, крсне славе и иконе, то је супротност кафанској култури. Народна култура је, уз то, сеоска култура, култура мобе, помоћи. Кафанска културе је градска култура. Она је нама Србима усађена као модел живљења управо турском окупацијом и њиховим кафанским начином живота. Ми, додуше, касније, тежећи еманципацији од Турака, прихватамо и грађанистички модел кафанске културе Запада, но то свакако није народна култура већ само делимично другачији, угланцани израз истог турског кафанског модела. 

Не заборавите, кафана је увек била плодно тло за регрутовање критичком мишљењу не претерано склоних поданика. И најокрутнији режими и идеолози своје политичке почетке су имали у кафани.  Кафански људи, љубитељи пива и шнапса, сматрани су одличном публиком и лаком метом за пропаганду. Тако је и данас. Када кафанска култура постане стандрад понашања логично је и да политички представници народа који баштини такву културу буду управо овакви какве имамо и ми. Тај стандард подразумева интерес, пре свега, за сопствену „пуну чашу“ и „богату трпезу“, а свако ко ти плати „туру“ брат ти је „најрођенији“ колико год да је његов новац крвав. Све остало апсолутно је другоразредно. 

Данас живимо време када је кафанска култура постала не само популарна култура, већ граби и на позиције високе културе користећи ове вишедеценијске таласе либерализма који, као својевремено и разни диктаторски режими (укључујући и бољшевизма и национал-социјализа), са друге позиције али подједнако успешно, вештачки (и насилно) потиру разлике између људи тежећи да у том мелтинг поту направе културу осредњости, површности, примитивизма, некритичности и успаваности / опијености. До таквог стања површности се често долази неумереношћу (и потицањем жеље за неумереношћу). Данашња култура је, тако, култура распродаја, тржних центара, црних петкова, али и кафанске културе као „стабилне“ основе на којој би човек могао да самооправда сопствену неумереност јер су у кафани „сви такви“, „сви исти“, „сви једно“. Тада неумереност престаје да буде неумереност и постаје стандард јер све и постаје кафана.

Кафанска култура, стога, јесте култура неумерености – у једењу, пијењу, трошењу, говорењу (трачарању, свађању, брбљању, урлању). Ретко ће неко у кафани да пије нешто безалкохолно, а још ће ређе ако пије алкохол да стане на једној или две чаше већ ће ићи даље до, како је један православни духовник рекао, „кобне треће чаше вина“. Кафански дух вас ретко кад заустави и на тој кобној трећој, па  вас води и у оне још кобније наредне, а ретко се остане на вину, ако се с њим уопште и почне (и то никада испод „литре“ или „литре и литре“). 

А као што рекох, сада је кафана свуда и све је кафана. „Салаши“, сада као кафански простори, данас неизоствани и изузетно популарни део културне понуде Србије, деградирани су са своје основне функције – самоодрживе породичне задруге – на тзв. екотуризам и својеврсне „филмске кулусе“ које посетиоцима жедним духовног садржаја (али уз наивуну идеју да тога има ван Цркве) причају душевне бајке о томе како се некад живело и, је ли, како се некада „добро јело“ и „уживало“. И све то уз музику, гласну кич музику, да човек „одагна мисли“ и „препусти се“.  

Узмимо за пример трубаче. Свуда су. Ништа не пролази без трубача. Ни рођендани, ни свадбе, ни славе, ни дочеци, ни испраћаји. А трубачки оркестри нису народна култура, чак нису ни српска изворна музика. Но, такмичења трубача или њихово присуство свим важним догађајима у Србији постају облежје културе читавог друштва и читавог народа.

Разне кафанске извођаче популарна култура већ одавно доживљава као уметнике. Кафанске извођаче из прошлости, пак, јавност уздиже на пиједестал носилаца аутентичне националне културе. Дижу се споменици, раде се, поред забављачких, и озбиљне истраживачке документарне емисије и слично. Укључују се у књижевне, филмске и разне друге наративе. Кафански извођачи добијају емисије на телевизији, воде програме, и ту своју кафанску културу директно уносе у породичне домове милиона људи, па кафанска култура постаје увелико и породична култура. Кафанска „уметност“ улази, што кроз дискурс глобализма и регионализма, што, уже посматрано, кроз дискурс „светске музике“, у више облике културе. Чак се и институције намењене високој култури, као што су оперске куће уподобљавају као домаћини наступа разним представницима кафанске културе, сада прерушене у „етно“ извођаче „аутентичног“ изражаја. Нестаје граница између кафане као места драмске радње у позоришној представи на пример, са свим симболичким, критичким и ироничним особеностима које она овде добија, и кафане као нечега што се може пренети и копирати у својој реалности и у овај фиктивни простор намењен баш том критичком и ироничном погледу на свет, на реалност и на светска збивања.  

Кафански извођачи сада су главни протагонисти званичних манифестација организованих од стране државе или органа локалне самоуправе. Више се не поставља питање због чега кафана није остала у кафани већ је изведена на тргове, у амфитеатре, на улице, у паркове, на излетишта... Где је то почело, како је почело... ко то више зна. Неко ће рећи да је су крви чувени српски романтичари, песници, сликари, писци који нису избивали из кафане, и њихово је модел кафанског живота (некад и пропасти) постао узор свим „боемима“ у будућим нараштајима. А данас је тих квазибоема више него што их је икада било. Можда и јесу криви. Ко зна. Но, оно што знамо је да ови данашњи „боеми“ и нису толико, нити уопште, заинтересовани за уметничко стваралаштво српских романтичара (као и оних разних израза „нечисте крве“ који су дошли потом) већ за њихов порок и порок њихових јунака – кафану, коју, тако, уздижу на степен уметности уместо уметничког дела дотичних. И тако погрешно вишедеценијско „читање“ уметничке прошлости почиње и завршава се у истој тачки – кафани.   

Али није крива само та давна прошлост. И два вероватно најзначајнија кантаутора популарне музике у Србији у последњих пола века томе су допринела. Балашевић је одувек имао у својим песмама призвук кафанске културе (не мислим ту само на ону његову младалачку „Снашу са салаша“), али је негде успевао да и даље одржава границу између беспоговорног прихватања исте и критичког односа према њој. Но, последњих неколико деценија његовог музичког стваралаштва потиру ову границу. Ње више није било, кафанска култура је у потпуности заузела тај његов музички простор због чега су и његови стихови постали празни, нагомилани и накалемљени као ниске бижутерије. О разним реинтерпретаторима и епигонима његове музике и поезије да и не говоримо, они су у потпуности производ кафанске културе. Чак се ни не труде да се дистанцирају од ње. С друге стране, Бора Ђорђевић је такође одувек у својим песмама имао кафану као снажан мотив, но рокерол менталитет и став држали су га у његовом стваралачком раду с друге стране границе ове културе као нечега што је једино важно. Но, и он још пре неколико деценија прелази границу, промовише тамбурашки оркестар (касније један од „најцењенијих староградских састава“) за који пише песме и отвара врата овом неприродном „екуменском“ феномену – спајању рокенрола и кафанске културе, бришући суштину рокенрола али задржавајући његов аутодеструктивни елемент сада као кафански. Граница је избрисана. Слично је и са другим нашим популарним рок ауторима Бреговићем и Штулићем. Први је кокетирање са кафанском културом имао од самог почетка и током читаве своје каријере (изузимајући два албума с почетка осмадесетих). Он је путем разних метаморфоза сопствене музике, ову везаност за кафанску културу дизао на све виши степен комерциализације и експлоатације. Штулић је, пак, и кренуо од севдаха. Све то је напустио за једно време, оснивајући Азру и оштро се окрећући, својим специфичним панк-рок изразом, против свих видова естаблишмента и примитивизма, но идеји севдаха се враћа, додуше прилично критички, осниваући „Севдах шатл бенд“. Последњих година, у егзилу, Штулић, на жалост, као да промовише ову кафанску културу са све мање критичности и готово без икакве ироније.    

И који год сегмент да погледамо, умножавање употребе кафанске културе и њених феномена је јасно видљиво. Од „бећарских“ песама за „пијано друштво за столом“ некада већ годинама смо у позицији да се градови у Србији препознају и идентификују за тим песмама. Сомбор је „у тем Сомбору“, Вршац је „из Вршца стиже глас“, Нови Сад је „песма тамгураша с Петроварадина“, Инђија је „иде лола из Инђије“, Шабац је „пољупце је чак из Лувра слала Шапцу Мона Лиза...“ итд. То се сматра „туристичком понудом“, исто као што су „сплавови“, то копиле кафанске културе деведесетих, главно облежје наше престонице. И нико не поставља питање због тога. Идентификација је потпуна.   

У Синагоги у Новом Саду пре неколико година био је концерт севдалинки. Сама чињеница да се на месту које је генерацијама служило неким људима за богослужења праве концерти спорно је, а замислите да се ту усели и кафанска кулутра као у овом случају. А слушање „севдаха“ је постало ствар престижа. Поменути Џони Штулић је, као што рекох, имао тај однос са „севдахом“, а вероватно ни сам није веровао колико ће погрешно бити „прочитан“, ако га је неко уопште и читао. Несумљиво је да ће доћи дан када ће и разне „Врањанке“ ући у уџбенике и лектире као врхунска поезија или композиција, као што не треба сумњати да ће се оне сматрати и „нашом нематеријалном културном баштином“ и да ћемо се о њу отимати са неким комшијама и бранити је много јаче него оно што је заиста битно. 

И тешко је да ишта у друштву крене набоље када имате тако доминантну кафанску културу. Кафанска култура развија себичност, као још једну последицу хедонизма. Сви проблеми који чујеш остају иза тебе након кафанског „опуштања“. Људима кафанска култура помаже да оправдају сопствену неодговорност. Сама чињеница, а што видимо већ годинама по рекламама на државним медијима, да се заједништво и „оно што нас спаја“ потенцира само преко пива, хране или неке теревенке, брише основно значење појма заједништва – а то је жртва за другог, не сопствено задовољство. Тога у кафани уз горке листове, дуње, шљиве и ферментирана зрна хмеља нема. Кога је у кафани, чак и након „озбиљне политичке расправе“, збиља брига за Косово и Метохију на пример? Ма кога брига за сопствену породицу у том тренутку док су „руке крваве“ а „(кинески) кристал се ломи“? А о Богу, ма ко о томе размишља у кафани мада баш у кафани често узалуд помиње име Његово.

Кафанска култура је омча око врата нашем друштву и данашњем човеку. Она га стеже, а он и даље сипа у грло неку „љуту“ да мало „подмаже“ то грло, да омча боље „седне“, барем да умре у задовољству и да ту омчу не осети превише. А кад умре, ко зна, можда заврши у некој „небеској кафани“ како то, готово опијено, прижељкују многи, сигуран сам, потпуно несвесни шта чине. 

Запамтио сам од негде разговор двојице људи. На питање једног од њих чега се боји, други је одговорио да се једино боји ропства, али оног којег неће ни препознати као ропство већ ће се с њим саживети као да не постоји. Духовно ропство путем душевне кафанске распојасаности такво је непрепознато и саживљујући ропство. А ако икаква побуна робова икада и наступи, можда и крени из кафане, али неће и против кафане јер „побуњеници“ неће ни не знати где су заиста робови.     

Др Предраг Јакшић