ШТРАЈК ГЛАЂУ

 

Штрајк глађу је као политички облик борбе врло јасан, уколико се не ради о манипулацији. То је озбиљан потез јер има изузтено озбиљну последицу. Два су исхода могућа – испуњење захтева штрајкача или смрт штрајкача од глади. Врло ретко се у неким другим ситуацијама може рећи да се не ради о политичкој манипулацији. Манипулише се, пре свега, јавним мњењем, тако што се узнемиравају било сопствене присталице (и буде се у њима различите снажне емоције које могу водити и у деструкцију и мржњу), било неки честити (неко ће рећи и наивни) људи који би се узнемирили ко год да је тај ко приступа овако радикалном чину самоуништења. Наравно, већина људи зна да се готово увек ради о манипулацији и неискреном дневно-политичком и популистичком чину те се нико због тога не узнемирава већ и сам манипулише чином тог штрајкача у зависности већ с ким разговара и шта му је политички циљ. Исто је и са медијима.

Историја савременог српског вишепартијског система показала је да није било штрајкова глађу који су то у суштини и били, већ се, условно говорећи, у најбољем случају радило о краткотрајним чиновима за скретање додатне пажње на самог штрајкача и његов проблем. Не претпостављајући који су мотиви, но просуђујући о резултатима штрајка, може се закључити колико је заиста у питању искрен чин. Различитих је штрајкова глађу било, и сви су завршени исто – без испуњења захтева и са прекинутим штрајком. Поменимо само неке. Десио се штрајка глађу пред камерама због „изборне крађе“ који је прекинут без зацртаних резултата, што значи да ни сам штрајкач није остао принципијелан у својој одлуци да штрајкује. Чак, овом „изборном крађом“ надлежни органи се нису озбиљно бавили ни касније, када су овај штрајкач глађу и његова странка победили на изборима. Како је и зашто дошло до овог преумљења да се једно питање које је за штрајкача било „вредно сопственог живота“ маргинализује толико да га ни он сам не помиње када је дошао у ситуацију да то заиста испита остаје мистерија која, опет, јасно указује и на мотиве штрајкача. Био је и чувени „троструки“ штрајк на степеницама скупштине од стране једног независног, једног „опозиционог“ и једног позиционог посланика. У недованом, пак, штрајку глађу, поново због тврдњи о изборној крађи, такође није дошло до резултата а штрајкач је одустао због тога што су му, како је наведено, вене постале крте да би и даље могао да прима инфузију. Исти је особа изјавила да би волела да издржи још један дан пре него што оде у болницу, да би могла да се, док још увек штрајкује, обрати својим присталицама на митингу. Чудно или не, поставља се питање да ли је циљ штрајка глађу испуњење постављених захтева или обраћање својим присталицама. Но, поново је наступила иста ситуација - није дошло ни до једног од два једина могућа резултата штрајка глађу да бисмо могли рећи да се ради о нечему што има основа у начелу којег се штрајкач одлучно држи, а што, стога, може јасно указати и на мотиве тог ко је у штрајк глађу ступио.


Оно што је, ипак, најважнија ствар коју бисмо морали рећи о штрајку глађу, јесте да је то један у потпуности антихришћански чин, чин потенцијалног самоубиства и као такав је апсолутно недопуштен у хришћанству. Свако ко је хришћанин и има основно знање о хришћанству неће приступати овом чину. Штрајк глађу у модерно доба стога и јесте углавном чин левичарских политичких активиста јер се и ради о атеистима или антитеистима који живот и тело не сматрају Божјим даром већ „случајношћу“, „својим телом – својим правом“ или већ нечим трећим. Тако, ако се ради о искреном чину (без обзира колико он био безуман са хришћанске тачке гледишта), он може довести до веома тешких оштећења здравља и до смрти штрајкача, а последњих година пример такве смрти су штрајкачи глађу у Турској поводом курдског питања. Тога у Србији није било, и наши су штрајкачи из њима знаних разлога одустали од те своје радикалне одлуке иако њихови захтеви нису испуњени. Чак је, својевремено, помињани посланих „опозиције“, током свог штрајк, изговорио и нешто богохулно, називјући штрајк глађу „нешто јачим постом“. Овакво безумље је заиста страшно, посебно када долази од некога ко себе сматра хришћанином. Пост је чин којим се човек бори против греха, не би ли себе (и своју душу и своје тело) од греха очистио и спасао. Пост је пут обнављања и спасавање, а не пут телесног, тиме и духовног, самоуништења као што је то штрајк глађу. Доводити у било какву везу ова два чине, осим наглашавања да су она потпуно супротна, безумно је. Уз то, чин свесног уништења сопственог тела, као што је овакав потенцијални покушај самоубиства, јесте један од најстрашнијих грехова, он мора да се исповеди, и да се због тога човек искрено покаје а што није нимало лако јер то директно удара на гордост и иначе гордог штрајкача чим је таквом штрајку приступио. То не може једном хрићшанину бити део политичке биографије и нешто чиме ће се дичити и доказивати своју одлучност. Пост је увек везан за молитву и никад не иде ван ње јер се тај род (зло, грех, демонске силе у нама) „не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17,21), па замислите да се неко ко штрајкује глађу истовремено и моли Богу?! То је незамисливо, и таква „шизофреност“ је богохулна, јер штрајк глађу је покушај убијања Божје творевине (самог себе), па би молитва „оног“ који уништава, а који је и „онај“ кога вољно уништава, био отворен пркос Творцу. Молити се Богу да издржите у свом штрајку глађу једнако је као молити Му се да издржите у одлуци да се убијете.

 Др Предраг Јакшић