Удружење за духовни и психолошки развој Глас душе ЖЕЛИ ВАМ СРЕЋНЕ БОЖИЋНЕ И НОВОГОДИШЊЕ ПРАЗНИКЕ

 

Удружење за духовни и психолошки развој Глас душе ЖЕЛИ ВАМ СРЕЋНЕ БОЖИЋНЕ И НОВОГОДИШЊЕ ПРАЗНИКЕ

 

Борба између различитих репрезентација реалности

 

Тренутно се у свету али и на нашој политичкој сцени одвија једна борба значења. Видимо различите репрезентације догађаја. 

С једне стране имамо потребу "Србије против насиља" да произведе значење "покрадених избора" (не говорим о томе да ли су покрадени или нису јер не знам), а са друге стране имамо представљања покушаја "Мајдана" од стране власти, Марије Захарова и покрета "Ми", што видимо да јесте само покушај (мада је др Несторовић баш тако на конференцији за медије и рекао "покушај, студентски протести". Јасно је да за "Мајдан" снаге нема.
 
И тако, у борби те две репрезентације реалности, ми не можемо да знамо колико то везе има са реалношћу и да ли нека од тих репрезентација нечему конкретно служи. 

Јер репрезентација, као и на филму, уопште не мора да има везе са реалношћу чак најчешће и нема. 
Мwеђутим, оно што сматрам да треба да буде наша водиља је одговор на питање која нам је од те две репрезентације реалности ближа срцу, на коју би смо пристали уз све последице које она нуди када би то била реалност?! Можда ћемо тако добити одговоре на нека питања.
Иза свих ових репрезентација и пре свега треба да буде КиМ, сваком иоле моралном човеку. 

Тамара Брадић, председник Удружења ,,Глас душе"

Без наслова

Дакле, хајде мало пред завршетак ове године, да видимо какво је чињенично стање, да се мало ретрауматизујем.
Дакле, једини психолог и психотерапеут који је због својих ставова према одрастању деце у истополним браковима и ставовима о вакцинацији за време корона кризе (кад су нас медијски заглупљивали и застрашивали- о чему писах и научне радове) који је најсуровије искључен из дугогодишње Јунгијанске едукације је моја маленкост, Тамара Брадић.

Такође сам и једини тадашњи потпредседник Покрета ЖЗС који је због интензивног мобинга два директора у школи у којој сам тада радила, дала отказ. Нисам хтела да носим маску, а нисам се ни вакцинисала. Како сам преживела, Бог зна?! :)

Покрет ЖЗС - питају ме људи, напустила сам у марту ове године, пре свега због разлика у приступу проблемима. Том прилику сам им пожелела све најбоље.

Дакле, нико други, сем мене нити је изгубио лиценцу, нити право на завршетак едукације психотерапеута, нити је трпео мобинг у државној институцији за време корона кризе!

Непосредно после тога, све моје године едукације и искуства, које укључују једну богату биографију која се подразумева код већине психотерапијских праваца, уз четворогодишњу сарадњу и супервизије са руским терапеутима постајем пуноправни члан.Руске лиге терапеута и то први пуноправни члан из Србије.
Након тога, уз додатне сате теоријског рада и положени завршни испит, добијам и сертификат акредитованог психотерапијског правца О.Л.И.

Ко је чији, не знам, нити ме занима.

Али за себе поуздано твдрим да сам своја.

С поштовањем,
Тамара Брадић

Политички мудраци

Захваљујући изузетној политичкој мудрости свих учесника у политичком животу, власти и опозиције, покрета, удружења, појединаца и народа који гласа или не гласа, као и страног фактора на који очигледно нисмо имуни и који гледа искључиво наше интересе, ми се тренутно налазимо овде.
Озбиљно смо заказали, пре свега као људи, уколико наставимо да пројектујемо кривицу једни на друге и не прихватимо део одговорности.

Није ми намера да аболирам.
Сваком иоле нормалном човеку је јасно ко има највећу одговорност. Међутим, већински део нашег народа је склон да пројектује кривицу и никако не признаје део своје одговорности а то је веома ОПАСНО, зато што се на тај начин претварамо у једну инертну масу која чека спаситеља у људском облику.

Тамара Брадић, председник Удружења "Глас душе".

Како гласа Србија?!

 

Да би дошло до промене колективне свести, а онда и неких позитивних политичких промена, неопходно је да на индивидуалном плану, кад год је то могуће, не размишљамо у црно-белим категоријама. 

То значи да је важно да пробамо да разумемо који су разлози, мотиви реаговања представника одређених политичких опција у датом тренутку и зашто су донели одлуку да остану или промене неки свој став.

Заправо, важно је да пробамо да не будемо ни у једној категорији (јер свака категоризација нас поробљава и лишава једног дела наше аутентичности која има потребу да не припада у целости тој али зато има нешто заједничко са неком другом политичком опцијом или опцијама).

Ипак, важно је учествовати у политичком животу својим гласом, јер сваки позив на бојкот ојачава оне који већ имају уиграну машинерију гласача.
Дакле, треба остати веран себи али и учествовати у политичком животу, што је изузетно захтевна позиција. Али друга позиција, сем те, чини ми се да не постоји.

Друга би била одустајање, пасивно или наивно уверење да ће протести или бојкот донети неку промену или да једноставно не постоји начин да било шта крене на боље.
О могућности промене изборног система тренутни је сулудо говорити, то би било наивно уверење.

Све у свему, важно је учествовати. Нека свако нађе свој начин, али је важно учествовати.

Тамара Брадић, "Глас душе".

Еутаназија

О еутаназији можемо говорити из go различитих углова-религијског, социолошког, психолошког као и политичког. Постоје бројни аргументи који говоре у прилог оправданости еутаназије у терминалима фазама болести, код јаких болова који се тешко трпе.

Међутим, главни аргумент против еутаназије у многим држвама па и код нас је став цркве. Живот је божански дар и човек нема права да га одузима јер га није ни створио. Еутаназија је грех, баш као и самоубиство.

Занимљиво је да медицинска струка наводи бројне разлоге за еутаназију, који су претежно економски и нехумани ( лакше ће бити породици , више им неће бити на терету, а неће бити на финансијском терету ни држави). Питам се да ли је ипак наша дужност да помажемо људима у невољи до последњег дана?

Уколико се вратимо на породичну динамику, кључно питање је да се од чланова породице очекује да дају пристанак за еутаназију. Међутим, шта год да одлуче - остаће отворени питање гриже савести, али и питање "да ли смо дали све од себе" да помогнемо. Свако од нас заслужује свој крај живота - и нико од нас не може да зна када ће крај доћи и како ће се сам крај проживети. Многи људи се интензивније повезују када су у телесним мукама, код њих се јавља нека нова врста саосећања и осетљивости за туђе потребе, почињу боље да разумеју себе. Само страдање представља шансу за духовни и умни препород, као што је и у психотерапији криза шанса за развој.
Навешћу пример човека, доктора наука који ради са децом оболелом од леукемије и коју каже да се дешавају чудесни преокрети у излечења које никако не би могао научно да аргументује. О сличним, бројним излечењима говоре и свештеници (излечења мимо сваког очекивања, олакшања страдања у болести).

Човек душом припада духовном свету/телом материјалном. За верујуће, болест је средство којим се човек чисти од греха и његових последица. Болест препороди ум да човек умује духовно. Срце се ослобађа себичности и у љубави види узвишени смисао. Тако да би еутаназија била спречавање Бога да учини духовни препород човека. Људи ће поставити питање да ли је то превише страдања на крају живота?! Али, зар не страдамо свакодневно?! Ко је уопште рекао да има живота без бола?!

 

За крај ћу се осврнути и на психолошку аргументацију и споменути Лоренса Колберга - који говори о стадијумима моралног развија. Шести стадијум је постконвенционални, аутономни, независтан од ауторитета - када одлучујемо по савести и према самостално изабраним етичким критеријумима. Уколико смо на том стадијуму развоја моралности, чини ми се да је логично да се питамо - Ко сам ја да одлучујем у туђе име?!

 

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења Глас душе

Политика сингуларног и истина као целина

 

У оквиру првог предавања међународног студијског програма "Нови симптоми у време политичких криза", др Нина Крајник, лакановска психоаналитичарка и докторка филозофије одржала је веома занимљиво и надахнуто предавање. Говорила је о нади, жељи и очекивањима, немиру као новим симптомима у политичком дискурсу, политици као дискурсу маса као и о важности две идеолошке парадигме: комунизма и хришћанства.     

Др Нина Крајник, лакановски психоаналитичар, доктор филозофије, оснивач међународног психоаналитичког покрета Лакан Балкан, председник Словеначког друштва за лакановску психоанализу.

Значајно је то да смо од патријархалне породице прешли на мултиплицирано име Оца што даље значи да живимо време пада имена Оца, губитка идентитета где речи Оца код већине, не могу више да оријентишу смисао. Овај увид се прожима са мојим промишљањима о важности постојања оријентира и ослонаца, сада у време постистине, о јачању улоге оца у породици сада када су жене медијски презаштићене и о разумевању важности повратка вери која је темељни ослонац код превладавања нових симптома у време политичких криза.

Нарцизам, цинизам и политичка перверзија као главне одреднице данашњице, представљају изоштрену слику симптома дубоке празнине људи који су подлегли капитализму као новој религији која одговорност појединаца базира на осећају кривице.

Лакан каже да несвесно јесте политика јер је увек у релацији са Другим (друштвеним, великим другим).
С обзиром да је забрана мишљења значајна за сваку позицију моћи, психоанализа доноси једну врсту осветљења јер улази у несвесно и то не као дискурс моћи него дискурс појединца, што је чини субверзивном. Изгубљене су друштвене координате и створени нови симптоми, имамо етичке катастрофе које нам данас долазе у белим рукавицама.

Идеални субјекти политичких система су они који су блокирани за адекватне реакције управо због нових симптома.

Можда политика сингуларног нуди решење, али не као политика аутистичног, већ као она која се не може сврстати у неку од политичких категорија јер је више или некад мање од исте. Чак и када подржава идеје неког политичког програма, човек који свој политички живот заснива на идеји сингуларног не може да види себе искључиво у оквирима једне категорије јер тежи односу са другим, политичким, друштвеним другим не одустајући од истине као целине.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник удружења "Глас душе".

Тамара Брадић, мастер психолог, психотерапеут руске лиге терапеута, докторанд на трансдисциплинарним студијама из области уметности и медија

Међународни студијски програм

 У суботу, 09.12.2023. године председник удружења Глас душе, психолог и психотерапеут Тамара Брадић, присуствовала је семинару који је одржан у оквиру међународног студијског програма "Нови симптоми у време политичких криза" у организацији Удружења Лакан Балкан др Нине Крајник.

Др Нина Крајник, лакановски психоаналитичар, доктор филозофије, оснивач међународног психоаналитичког покрета Лакан Балкан, председник Словеначког друштва за лакановску психоанализу.

Предавање "Нове фаталне лепотице" одржала је француска психоаналитичарка др Ванине Мишели Рехтман.

Др Ванине Мишел Рехтман, француски психоаналитичар, психијатар и доктор филозофије.

Било је речи о актуелним стандардима лепоте, дефиницији лепоте кроз историју, патологији слике, модерној естетици, представи о женском телу, концепту фотографије, утицају моде и о новим симптомима повезаним са анорексијом и булимијом.

С обзиром на то да се суочавамо са процесима убрзане дигитализације и лако доступног софтвера који омогућава креирање једне нове слике стварности, поставила сам питање како ће то утицати на нове генерације које одрастају и да ли је политика која стоји иза целог обисмишљавања онога што је суштински вредно у нама, заправо политика лаке доступности?! Зависност од екрана је суштински проблем, сложила се др Ванине Мишел и додала да се данас у Јапану организују часови на којима уче децу како да се играју, јер су услед уроњености у свет екрана и садржаја који им се нуде, деца заборавила ову природну и најлепшу креативну активност, игру, што је заиста забрињавајуће.

То је уједно и питање односа према себи и слике о себи код девојчица, будућих жена које свој идентитет формирају трагајући за идеалном сликом себе подстакнуте идеалом који се нуди на друштвеним мрежама а који је опет део једног ангажованог људског фактора који је довео до формирања новог, виртуелног света а затим понудио лако доступну али изузетно ризичну замену за реалност.

 Тамара Брадић, председник Удружења за духовни и психолошки развој "Глас душе".

 

Тамара Брадић, мастер психолог, психотерапеут руске лиге терапеута, докторанд на трансдисциплинарним студијама из области уметности и медија

 

 

 

ВАЉАНО ЧОВЕКОВО БИТИСАЊЕ

 

Човек је већ одавно постао капиталистичко биће, а то није његова природа. Он је биће другог. Капитализам је концепт тренутног самозадовољења – све што радиш ради одмах и за сопствени интерес, или још тачније за сопствену срећу без обзира на другог. Као биће настало од Бога, које ради све у славу Бога, које је сопствено биће подељено у корист другог бића да би били једно – капитализам је у потупности стран таквом бићу. Капитализам углавном задржава идеју о Богу, али само као о страшном будућем судији који кажњава оне који крше законе постављене од капитализма као јединог тумача времена и непогрешивог процењивача доброг и лошег. Капитализам је стога јасан продужетак римокатолицизма који је Бога Христа заменио човеком папом, а из чега су и настала разна протестантска и друга либерална тумачења хришћанства као идеје која је неодвојива од капитализма и његових мена.

Комунизам, пак, у својој идеји има жртвовање за другога (одређеног, идеолошког другог) и концепт заједнице, но он занемарује основни концепт другог – Други је Први, тј. концепт Бога. Разлог за то је исти као и у капитализму, једини ко је тумач времена и успоставитељ закона јесте комунизам отелотворен кроз концепт Партије, која није држава, тј. државна заједница (или друштво), већ група идеолошки индоктринираних насилника, или само пак група слабића и кукавица, који сопствено насиље посматрају као једино решење за одржавање света по њиховој вољи лажући се понекад да је то боље од оног другог, шта год то друго било. Овај концепт насиља групе и појединца који стоји на челу те групе (Партије) стога је углавном пропао јер за разлику од капитализма није ни самозадовољство појединца учинио основном алатком свог опстанка, већ је појединца гурнуо у запећак принудног колектива. Сем насиља Партије, тако, није остало ништа више, јер све што је учињено за заједницу, за колектив остаје у крајњој линији отуђено од човека и човек на то ни у једној истински тешкој ситуацији не може да се ослони а да нема у глави слику насиља које му прети уколико нешто учини погрешно. Зато што је у комунистичком друштву човек на заједништво, које углавном има одлике колективизма, принуђен (отворено или прикривено) насиљем, то није његов слободан избор, па то тако и није зајединца као производ љубави и милосрђа.

Капитализам, пак, системско, идеолошко насиље које гаји слично комунизму, у другом и умивеном руху, привидно одваја од задовољства којем појединац може стално да се враћа и у њему тражи тренутну утеху, обману или некакав утисак своје слободе, у зависности већ од менталних капацитета истог. Другим речима, капитализам отворено заговара принцип „пас једе пса“, или „рат сваког против свакога“ зарад сопствене среће јер тако појединац остаје усредсређен на себе и свог непосредног непријатеља кога сматра тренутном и највећом препреком на путу самозадовољства. А сви су потенцијални непријатељи. Тако је, сада једини преживели, човек као капиталистичко биће оно што овај свет извесно води у пропаст. Онанистичка природа капитализма која тежи безграничном и тренутном задовољству ни не може довести до било чега трајнијег и стога вредног у човековом бићу, нити му може донети смирење, јер се смирењу у капитализму ни не тежи већ се тежи супротном – распаљивању страсти. Може човек у неком степену осетити испуњеност и смисао, но то осећање не може потрајати, јер су свуда око њега они који желе да му отму оно што је он идући за сопственом срећом отео од других а да можда то чак није ни желео али је на то капиталистичким начином размишљања пристао. Јер у капитализму, са његовим дозираним и фалсификованим начином гледања на Бога, и „спасење душе“ је нешто потпуно друго од онога што то морало бити да би се о спасавању и души уопште говорило.

И у „спасавању душе“ у капитализму има себични, самозадовољни подтекст. Наиме, у хришћанству, у једино ваљаном човековом битисању, није у питању „спасавање душе“ да јој се не догоди нешто лоше, нешто што би зауставио капиталистички принцип задовољства, принцип себе, не, у питању је спасавање и чишћење душе да би се она вратила Другом, а други је Први, онај који је Творац те душе. То је свест о позајмљеном, поклоњеном, које има вредност само ако је чувано и развијано, а чува се и развија се само уз свест о несебичности и пожртвовања за другог у славу Другог који је Творац и тебе и тог другог као бића за вечност, смирење и радост спокоја. Оно што је, пак, овосветска последица оваквог хришћанског пута јесте страдање – страдање за тог другог, који је увек слика оног Другог који је Први. Зато је тај пут тежак јер тражи веру која одолева и тренутном задовољству и страху од насиља.

Др Предраг Јакшић

Лажни психотерапеути

 

Данас имамо једну масовну појаву лажних психотерапеута који су одлучили да се баве психотерапијом снимајући кратке видео-клипове привлачне форме али бизарног, изузетно површног садржаја који је из неког разлога примамљив људима. 

То су људи без основног психолошког образовања са одлуком да извуку из контекста неки психолошки проблем и да представе себе као специјалисту за исти. Исти ти се повремено усуде да коментаришу рад изузетних терапеута, који иза себе имају године едукација, радног искуства, конгреса, семинара, клијената, личне анализе (многи, међу таквим свезналицама немају ни дан личне анализе а добили су неке дипломе, верујте ми да не знам како?)

Чувајте се таквих, све што вам наизглед звучи примамљиво треба да вам буде алармантно, проверите целокупне биографије дотичних.

 
Основно етичко правило је НЕ НАШКОДИТИ а код таквих имате управо супротно, нашкодиће вам да би њима тренутно било боље. То што они одбијају психотерапију и покушавају лакшим и бржим путем да вам нешто продају је такође за психотерапију. Међутиим, такви се никада неће одлучити за исту јер остају у уверењу "нико као ја".

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут, председник Удружења Глас душе

Представљање књига др Предрага Јакшића

 

                       Др Предраг Јакшић

У среду, 06.12.2023. године др Предраг Јакшић је представио своје две књиге у Библиотеци "Доситеј Обрадовић" у Старој Пазови у којој је, како каже, провео највећи део свог времена док се бавио  истраживањем ових феномена. 

Књига "Мотив самоубиства у драмском стваралаштву Биљане Србљановић" је заправо докторска дисертација која се бави мотивом самоубиства искључиво у драмским текстовима аутора. Ауторска, књижевна и драмска дела, текстови живе свој живот независно од живота аутора.   

Занимљиво је то што је аутор  уочио понављање овог мотива у драмским  текстовима Биљане Србљановић а потом својом свеобухватном анализом једини до сада осветлио овај мотив. 

Др Предраг Јакшић је на један концизан и јако занимљив начин говорио о театролошко-књижевним маскама и феномену самоубиства, сагледавајући овај феномен из више различитих перспектива.

Препоручујем обе књиге јер свако суочавање са темом самоубиства јесте  израз велике храбрости и одговорности према животу.

Тамара Брадић, председник Удружења Глас душе

 

 

Сарадња Удружења "Глас душе" са предшколским установама у Београду и Србији

Удружење за духовни и психолошки развој  "Глас душе" организује интерактивна предавања намењена родитељима деце вртићког узраста.  

Циљ је да родитељи на време стекну конкретна знања о томе како реаговати и бити на корист деци када су у питању изазови савременог доба, како превенирати могуће последице лако доступних мобилних телефона, таблета, видео игрица и агресивних садржаја на телевизији. Како да се фокусирамо сада, када имамо осећај да нам време убрзано пролази и када већина стварност дефинише на начин који не оставља много простора за топли људски контакт?! 

Прво предавање 👇

- Штетност мобилних телефона за психолошки раст и развој деце.

У оквиру овог предавања, родитељи ће добити све информације о томе како да заштите децу од екрана од најранијег узраста као и како да реагију уколико су деца већ постала зависна од истих.

Друго предавање 👇

- Васпитни стилови родитеља, који стил је најбољи за ваше дете?!

У оквиру овог предавања, родитељи ће се информисати о томе који стилови васпитања постоје и како да негујемо онај прави, најбољи за наше дете у датом животном контексту.

Свако предавање узима у обзир целокупни, актуелни друштвени контекст у ком одрастају наша деца, са посебним нагласком на јачању очинске фигуре у породици.

Како обезбедити присуство предавањима?  

Родитељи могу самостално да се организују и контактирају "Глас душе" или да предложе директорима предшколских установа да остваре сарадњу са Удружењем. 

Контакт: 069 / 4627846

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут

Српкиња сам ја

 

Куда год кренем, зауставе ме сви. Питају ме: 'Селе дакле си? Ко ти даде такве косе сјајне? Ко ти даде очи плаве? Ко ти даде душу такву милу? Весело срце, песма, весеље. Осмех драг. Сви питају, одакле сам, свако хоће да зна. 

Шта да ти одговорим, брале, постиде се кад ме тако хвале. Коса ми је шумадијско класје. Очи су од Дунава плаве. Срце ми је весело, Војвођанска струна. Душа ми је ми је Косово, љубави пуна.

Долазим из најлепшег краја, све људе волим, моја земља ми је дала Словенска душа весела песма. Најлепше цвеће што у пролеће цвета, то је моја земља. Сврати странче у Србију моју да видиш сву ту лепоту. Сву лепоту мога краја, љубав, срећу, бескраја. Овде су весели људи, сви пријатељу дођи ти. 

Куда год кренем, зауставе ме сви. Питају ме:Селе одакле си?' Шта да ти одговорим, брале, постиде се кад ме тако хвале. Хвали се сунце месецу да осветли цео свет. Дична јесам ја што сам Српкиња. Хвали се месец сунцу да обасја цео свет. Поносна јесам ја што сам Српкиња. На небу су звездице мале. Целим небом сјаје. Најлепша звезда на небу сја. То је моја земља, Србија. 

Цео свет нек чује, цео свет нек зна, поносна Српкиња сам ја.

Снежана Нена Милошевић, новинар

Песма Српкиња сам ја.
Такмичење песничко стваралаштво Републике Српске Бељина 2018 године друго место.Песма објављена у енциклопедији Српских песама Републике Српске.

"Како остати човек у доба нечовештва"

Без обзира колико ћете избегавати зло или ћете се трудити да будете смели , опрезни, обазриви, током живота доћи ћете у непосредни додир са оним што се назива зло. Никаква добра намера или лукавство га не може спречити.Што сте опрезнији или прорачунати зло ће пре доћи. Човек има дуалну природу и то чини да је борба зла и добра непрестана како каже Његош. Постоји и борба у човечијој трочланој природи-очувати или негирати духовно;очувати телесно или га жртвовати,смирити психичко или бити вођен нагоном. Постоје агресивни, сексуални и нагон самоодржавања. Агресија има моћ трансформације и то је тачка где се људи саплићу и не прихватају да зло је то њихово сопствено зло.Код нас су преведене три књиге у издању Клиа, Психологија доброте , зла и морала. У психологији доброте Ахтар наводи да је добар човек "који постаје уједно и нормалан човек кроз позитивне особине: храброст , резилијентност и захвалност." Ове особине може да испољи кроз позитивна делања великодушности,праштањем и жртвовањем. Храброст нас позива на свесно прихватање ризика али његова девијација је у превише и у премалом, у бити кукавица и бити контрафобичар, оба причају о храбрости , са зле стране. Захвалност тражи од нас превазилажење грамзивости ,похлепе и признање туђе великодушности.Захвалност није гратификација. Треба разликовати захвалност и од задовољавања телесних потреба.Праштањем постижемо слабљење нагонских тензија и одрицање од садомазохистичких циљева. Праштањем уређујемо свој НАД - Ја и одричемо се садомазохистичких циљева.Над -Ја аутоматски смањује импулс ка супростављању свом доброчинитељу.Присетимо се да је захвалност и да су описане позитивне особине доброте пут ка Обожењу, пут без којег нема индивидуације,као и да се жртвовањем најлакше боримо са злом. Како се борити, ако је свеприсутно зло? Отац Макарије Савински каже да преговара осећај Бога у себи уз већу пажњу и молитву као најсигурнији пут ка добром. Бродски каже да је најсигурнија одбрана од зла крајњег индивидуализма, оригинално мишљење, мушичавост па чак и ексцентричност. То је оно што не може да се глуми,патвори,опонаша, нешто чиме није задовољан навикнути варалица.Свети Оци пак кажу не гледајте у свему имсвугде зло..Зло сваког погађа , али не убија онога који издржи патњу без роптања. Ништа лако се не може покренути и носити наопачке тако лако као нечија представа о друштвеној правди, грађанској савести бољој будућности. Људи су слава и олош свемира говорио је Паскал у 17.веку. Као људи помажемо и наносимо штету. Људи обично раде ствари да уживају или да наносе бол. Оно што зло користи то су људске слабости, тако настаје оно што се назива зло време. Почиње и завршава се превеликом злоупотребом људске слабости, људске нарави или познавањем неурологије и неуралгичних тачака људске душе. Зло занима похлепа, материјално и створиће услове да се људи полакоме. У психологији морала наводи се чињеница да људи не гласају никада за појединце, већ за групе. Групе се на разне начине или из различитих интереса формирају, користећи оно што је Лири утврдио а зове се социометар. Значи људи да би преживели морају да припадају некој групи. Користећи афилијативни нагон све власти праве групе које касније контролишу на разне начине. Структура живота је таква да ономе што сматрамо злим допушта свеприсутност јер се зло пројављује под маском добра. Због тога пажња као веома битна психичка функција у тешким временима прва буде нападнута од зла, тако да није ни чудо колико је пораст дефицита пажње сада код деце и одраслих. Треба то детаљније истраживати. Макијавели каже да време а не људи доносе неред. Актуелно се правда зло злим временом али треба одлучити да ли ћемо пристати на повлачење, дехуманизацију у овој сингуларности свега што вреди.

Др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут

Свети, благоверни краљу Стефане, моли Бога за нас!❤️☦️⚓️ ШТА НАМ СВЕ ВРЕДИ

 

 

 

 

Семе је бачено,
Цвет да процвета,
Мир да мириши
На многа љета,
Живота овог,
Једног што сеје,
Срце да куца
И да се смеје.

Путеви нови,
Лепа одела,
Јасни нам погледи,
Дигнута чела.
Чило и ведро
То срце бије,
Шта је то семе
И какво ли је?

Шта нам све вреди
Душа мирна није.

И све је ту је,
И ничег нема.
Свадба без Младенца
Џаба се спрема.
Док мед низ длан нам
На патос пада,
Воде и слатког
Нема без слада.

И шкрипи нешто,
А ђерам није.
Празно је нешто,
Џепови нису.
И црно сиви,
А бело груби.
Газимо земљом
Док тмина руди.

Шта нам све вреди,
Кад нисмо људи.

Када смо дали
Што с’ не сме дати.
Понадали се
Неће се знати.
Па продали
Што с’ не продаје.
И издали,
Што се не издаје.

И рам је диван,
Позлата сија,
Око огледала
Од злата змија.
Лице нам младо,
Осмех се лије,
Срамотну тајну
Осмех да скрије,

Шта нам све вреди,
Душа мирна није.

И сузе теку
И јецај јечи
ка искупљењу
да нас лечи
А све од тога
И више тога.
Нема ван Бога,
Нема без Бога.

И сан је дошао,
Вечера мрсна,
Здравица пала,
Слава је крсна.
Погача ту је,
Вино се пије,
Грло је суво,
Заборав сније.

Шта нам све вреди
Душа мирна није.

Да ли ће доћи?
И шта нам треба?
Кад и погаче је
Већ преко хлеба.
И преко прече,
И преча пече,
Кад кукавичлук
Чвор нам пресече.

А Песма пева,
И пише Писмо,
Шта нам све вреди
Кад људи нисмо.
То семе јаве,
Не илузије,
Од посебнога
Посебније.

Шта нам све вреди
Душа мирна није
Ван Косова и Метохије.

Шта нам све вреди
Душа мирна није
Без Косова и Метохије.

Ди’ ће се магла,
Стег да се вије,
Разданиће се,
Бој да се бије.

П. Ј. ("Горња соба", ПЈ, Стара Пазова, 2018)

Tамара Брадић. Трибина у „Ћирилици“.

 

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут и председник Удружења "Глас Душе" говорила је на трибини "Како остати човек у доба нечовештва" у СКЦ "Ћирилица" у Београду.

Доба зла као и доба добра никада не престаје. Зло опстаје онда када изгубимо фокус, огњиште што је веома лако у савременим свету у коме је Запад постао персонификација цивилизованог друштва које треба да се одбрани од најезде варвара. Притом, Запад дефинише ко су "варвари". Данас се на Косову и Метохији штите интереси Запада а не Срба са КиМ, па у том контексту не можемо да говоримо о фер плеју и могућности прихватања борбе такве каква јесте. 

Дакле, тек када нам буде јасна структура савременог света биће јасно да је све што се дешава последица колонијалног империјализма, да се ради о наслеђу тог савременог, цивилизованог, демократског друштва које уопште не види да је СТРАДАЊЕ ДРУГИХ ВРЕДНО ПАЖЊЕ. 

Колективно ћутање јесте присутно, за то можемо да захвалимо нашем образовању, пропаганди, медијској цензури, застрашивању свих оних који се усуде да дају аутентичан одговор на манифестно зло. Наше вишедеценијско васпитавање условљавањем прави од деце подмитљиве људе, који никада не развију могућност да креативно одговоре на свакодневницу. 

Конформизам и лични интереси су присутни тамо где има егоистичног самољубља које долази из страха да се погледа у себе, у душу која пребива у летаргичном сну.

Како против зла?!

Да носимо терет једни другима. Према учењу светог Јована Дамаскина: "Оно што није преузето није ни идцељено". Да се вратимо Богу (вери), ближњима, да погледамо једни друге. Да се чувамо зависти. Негујемо племенитост али и да смањимо оштрицу своје интелигенције. Човек који дела из љубави, чак и кад је веома проницљив, труди се да помогне а не да унизи брата свог. 

Борба против сваког зла постиже се љубављу, стрпљењем и незлопамћењем. Разговарати о страху од смрти, али се ослободити и идеје о слави и материјалном богатству. 

Духовни оци кажу да у животу постоје три врсте невоља: оне које потичу од ђавола, затим од људи - који оговарају и клевећу и од нас самих - греховног живота. Међутим, то није ништа ново, људи одувек пате, страдају како од духовних тако и од телесних невоља. 

"У свету ћете имати жалости, али не бојте се ја сам победио свет".

Три важна ступња духовног развоја су очишћење срца, просветљење ума и обожење. 

Важно је да знамо да нема брзих и лаких решења. За све што вреди потребан је труд и стрпљење. Оптимистично је то да ми, људи, имамо природну потребу за складом и хармонијом упркос постојању деструктивних сила у нама и око нас.

Снимак👇

 

Др Предраг Јакшић.Трибина у „Ћирилици“.

Др Предраг Јакшић, теоретичар културе и медија говорио је на трибини "Како остати човек у доба нечовештва" у СКЦ "Ћирилица" у Београду.

Др Предраг Јакшић

Одговори на питања постављена на трибини „Како остати човек у доба нечовештва“. 

1. Како бисте дефинисали доба зла: - као оно у којем напрасно без нашег саучешћа зло надјача добро или - као оно у којем је дошло на наплату наше колективно ћутање пред злом, ради комфора и личних интереса?

То је веома тешко дефинисати, зато што доба зла траје дуго. Ја ћу поменути три тачке за које мислим да би најкраће дефинисале ово доба зла. Универзално посматрано, оно је кумулативни производ времена и пале људске природе. То се може испољавати на различите начине. Овде је поменуто колективно ћутаће. Наравно, то може да буде ћутање, али и брбљањем, брбљање људи, брбљање света. У екстремном облику видимо то данас и једно и друго, и у живом контакту и у медијима. Лични интереси, комфор то јесу све разлози, но мислим да је самообмана о сопственој посебности човека исказана путем гордоски главни узрочник доба зла, узрочник света око нас и, што је још важније, света у нама. И да не буде забуне, човек јесте посебан, сваки човек је посебан, он је јединства личност, најлепши драгуљ у Божјој круни, но само ако смо онакви какаве нас је Он створио - чисти, без гордости, слободни, храбри. И човек може поново то све да буде, ако хоће. Али углавном неће. Иде неким лакшим, ширим путевима, и онда долази до изражаја и дух времена, и дух овог свет, и све остало, комфор, интереси, итд. Но, ја бих то поставио и мало другачије. Доба зла, овако видљиво, како га гледамо данас, јесте један можда не крајњи, али један од последњих израза атеизованог, секуларизованог света. Овде бих цитирао једног монаха који је говорио о пореклу беса код деце. То је мисао за коју сматрам да је тачна. Он је рекао како се родитељи углавном труде, или мисле да то раде, да васпитавају децу да буду добри људи. Што је наравно супер, и треба да буду добри људи, и то се углавном постиже васпитање. Но, то је далеко од тога да је довољно. Деца би требало да буду васпитана као добри хришћани. Зато што добар хришћанин зна шта може да очекују од овог света, и он не би смео да буде разочаран због неправди које му се дешавају, због зла које му се дешава. На тај начин би могао ту доброту коју има у себи да сачува, да се бори за њу, да не падне у бес, у гордост, и већ самим тим на низбрдицу која може да га одведе ко зна где и да допринесе и сам стварању доба зла. Један од највећи савремених духовника архимандрит Рафаил Карелин, говорећи о томе како свет вара људе, самоубице је назвао људима које је свет преварио, при чему нема везе да ли су они били добри или лоши људу у секуларном смислу те речи. Знате, сваки грех је у свом корену етапама ка убиству истинског човека, односно ка његовом самоубиству, било то посматрали у физичком или емотивном, духовном облику. И то је права слика доба зла, то шта радимо себи, и што смо дозволили да нас свет превари, односно да реагујемо на тај свет као да то нисмо очекивали. Хришћанин не би смео тако да реагује, и зато је то веома важно код васпитања, баш да би се одупрли добу зла. А шта је још доба зла, то је морал без Бога. А ако моралне норме посматрамо без и ван Бога, онда их одређује друштво, систем, а сви знамо да систем као систем не постоји. Постоје моћни појединци, или моћни појединац који се представља као систем. На тај начин све постаје релативно. Јављају се тада ти двоструки стандарди, и ми се нервирамо, као откуда сад двоструки стандарди. Наравно да постоје двоструки стандарди јер моралне норме одређују људи у конкретној ситуацији како им одговарају када то посматрамо ван неког апсолута. Да не бих био превише апстрактан, узећу пример најпознатије Божје заповести - „Не убиј.“. Иако није прва, она је најпознатија. Када бисмо ми били добри хришћани и када бисмо се држали Бога и морала који је утемељен у Богу не би било убистава.

Но, ако морал одвојимо од Бога и пустимо да моралне норме одређује систем, друштво, појединци, појединац, све се релативизује, и онда од нечега што је убиство у ратним сукобима, у ратовима, убиство из освете које се често правда, убиставо у оквиру смртне казне, долазимо до убистава нерођених беба као

људског права, долазимо до еутаназије која чак у неким ситуацијама није узрокована неизлечивом болешћу већ само зато то је дозвољена. Долазимо и до самоубиства које се јавно не осуђују као највећа страхота. При томе то није осуђивање онога ко је то учинио већ тог чина који је чин убиства. А и поред тога и даље важи та морална и законска норма „Не убиј“, и мислимо да је поштујемо, а видимо у ствари да не важи. Кад не постоји апсолут кога се држите све постаје врло променљиво, релативно, све зависи од конкретне ситуације, од конкретног времена, од конкретне одлуке моћног човека. У крајњој линији сам термин „нечовек“ постаје неважан, јер кад кажете нечовек неко ће у томе да препозна Арапина, неко Јевреја, неко обојицу, неко децу у Гази, а неко мене или вас.  

2. Како по вама обичан човек може да опстане у доба зла, ако је опрхван честим искуствима смрти, болести, сиромаштва и туге у личном животу, породици и пријатељском окружењу? 

Сви смо ми обични људи, сви су људи обични, посебно када скину маске, а сви знамо какве маске носимо и какви смо заиста. И када причамо како опстати у доба зла, морамо пре свега кренути од себе, од појединца, а лако ћемо после за групу. Јер све креће од тебе, изнутра. Све што радио морамо да радимо у славу Бога, јер ће то тек бити на добробит људи. Несумњиво. А тиме на добробит нас самих, што ће нам помоћи у опстајању у једном веома злом свету. Тако ћемо лакше одолети свим искушењима као што су ова набројана. Како? То је питање над питањима. Треба бити храбар, бити вредан, бранити сопствену слободу, у свим значењим речи слобода, радити поштено, развијати креативност, и што је најважније, све то са јасном свешћу о сопственој одговорности. И у послу, и у животу уопште. Јер слобода без одговорности није ништа. Слобода јесте одговорност. Слобода без одговорности је најобичније робовање егу, робовање страстима. Слобода без одговрности је оно што се зове воља за моћ, а знамо о каквој се моћи ради. Ту моћ углавном осећамо око себе, то је она моћ малих људи, тзв. власт малих људи, то зло које се кумулативно шири свуда по друштву, због чега се и ствара подлога да се појаве сви ти зликовци који над нама владају, и то је права слика зла, та власт малих људи, власт коју људи грабе за себе у најбаналнијим и најбезвезнијим стварима које им у суштини ништа не доносе. А нама је све дато, чиме год да се бавимо. То нам је дар. Било оно за шта смо талентовани, или оно од чега живимо и преживљавамо. Све то мора бити у славу Бога да бисмо опстали у доба зла, али и да би се човек у таквом времену осећао као човек. Није суштина ни само опстајати ако се не осећаш као човек, ако те газе, ако се осећаш повређено, увређено, опхрван страхом. У том смислу треба вити веома пажљив када бирамо с ким сарађујемо, с ким комуницирамо, од кога тражимо савет. Много је тих вукова у овчијим рунима посебно у данашњем секуларизованом свету, који је, у најбољем случају, свет трагача за срећом, а то, по мени, не би смео да буде циљ једног људског живота. Није суштина само опстати у доба зла. Треба пружити отпор злу. То човек ради пре свега сопственим животом, начином на који радиш, на који се опходиш са другима, како реагујеш на неправду. Почетак тог отпора је, мада не волим реч отпор јер је превише груба и нема ту тананост коју би требало да има, али почетак отпора је не бојати се. То је и једна од најглавнијих порука Еванђеља, да се не бојимо. Тако једино може да се опстане, али да се опстане уз један јасан однос према злу али да се и даље осећамо као људи без обзира на околности које су око нас.    

3. Где и од кога потражити упориште у доба сумње, апатије, туге, мржње и осећаја безнађа, и како се ви лично носите са свакодневним психолошким, емоционалним, душевним, духовним и материјалним искушењима?

Човек пре свега треба да се обраћа Богу. То је, најпре, молитва, а и све оно што сви знамо а ретко ко ради - исповест, пост, причешћивање, литургијски живот. То је основно упориште које је несаломиво.

Све друго, у најбољем случају, може бити у неком степену добро а у неком лоше, и тада опет човек долази у сумњу где је то добро, а шта је ту лоше. То је основна ствар. Наравно, човек треба да се ослања на свог брачног партнера, на своју породицу, на пријатеље. Тај однос према њима човек мора да гради с љубављу, с поштовањем, пажљиво, уз трпљење, стрпљиво, чак и у ситуацији, односно и пре свега у ситуацији ако не очекује да ће му то бити враћено. Можда је ово звучи превише уопштено. Јасно је и мени да је тешко борити се. Тешко је борити се свуда а посебно у оваквим друштвима где имате на челу државнике који су издајнци, имате културне раднике који промовишу грозоте, имате у Цркви на челу људе који се понашају као да је Црква културно-уметничко друштво, имате медијске мреже које вас држе као у мрежи концентрационих логора. Јако је то тешко. Наравно, најгоре од свега је што ти твоје пало унутрашње биће изнутра говори да се предаш и то назовеш „нормалним“, „реалним“ или чак твојом „победом“. Опет, с друге стране, шта је човек ако се не бори? Саме речи кажу – не-човек, он је нечовек. Човек мора да се бори, нема другог решења. Зато треба бити мудар од кога тражити и коме се обраћати за помоћ. То је јако тешко питање зато што уопште није битно да ли је неко школован или нешколован. Нит је школовани човек паметан што је школован, нит нешколовани није паметан што је нешколован. То зависи и од човека, и од школе. Што неко рече, најбоље школа је она трогодишња школа коју су завршили апостоли. Ми нисмо имали ту срећу да живимо у те три године, али нама је та школа остала у Еванђељу, али и кроз предање најбољих ученике те школе и њихових ђака, наших светих отаца. Све су нам то оставили. И чиме год да се бавимо, коју год школу да смо завршили, шта год да радимо, требали бисмо константно, цео живот да се враћамо тој школи јер ћемо ту наћи све. Све остало је лутрија, можеш да добијш, можеш да изгубиш. Ја живот не сматрам лутријом и неком јурњавом за срећом. Мени је то погрешно. Као и оно - „живи пуним плућима“, што ја и не знам шта значи. Живот човека, хришћанина, у овом свету је страдање. И ми то знамо. Из тог страдања постајемо бољи људи. Без страдања не бисмо били ништа, нека емулзија бисмо били. Та борба је зато пре свега борба са собом, са својом палом природом, која чим се мало опустимо иде на доле уместо да иде према горе. Зато је ова школа једино сигурно и лековито упориште. Сад, како се ја носим са тим. То је тешко питање, зависи од конкретних ситуација. Прво, колико успевам то не знам, али трудим се да не живим у лажи. Да ни на који начине не подржавам никакву лаж, да лаж не иде преко мене. Солжењицин је писао оно чувено писмо, цитира се често, а које се зове „Не живети по лажи“, не гласајте за лаж, не подржавајте лаж, без обзира ко је на власти, без обзира да ли вам прете и слично. Друго, трудим се да све ствари, колико могу, некад погрешим, понекад се вероватно уплашим, а то ваљда та пала природа говори тад из мене, назовем правим именом. Ако је неко криминалац ја му кажем да је криминалац, нећу да му кажем ти си премијер. Ако је неко издајник нећу да му кажем ти си председник. Ако је лопов нећу да му кажем друже директоре. Али да будемо јасни, то није мржња. Заиста. Мржња је један јако страшан непријатељ. Једино кога човек треба да мрзи је грех, јер је грах сам сотона. Но, ако некоме не кажете оно што он заиста јесте ви му тиме не чините никакву услугу. Чак, чините му зло јер му не скрећете пажњу а можда би се због тог поправио. Али ако му стално говорите да је то у реду, да је то нормално, да сви то тако раде, ви га уништавате јер му одузимате увид другога, па он и нема жељу да се промени јер је лако бити такав какав си. Такође и самом себи наносите зло јер таквим лажни општењем са другим изграђујете сами о себи слику као о лицемеру и слабићу, и тешко да можете такви да се носите с искушењима.

У том смислу, и тај недостатак новца који помињете у питању, јако је тешко живети без довољно новца.

Али, како да вам кажем, боље је живет без довољно новца, у оскудици, скромно, чак сиромашно, него живети наизглед добро а наштетио си својој души. Постоје оне ситуације, сад ћу само оно да урадим да бих се запослио или да бих стекао неки новац. А кад урадите једном, урадите и двапут и трипут а мислите то је први пут. И најгоре је ако човек то крене да копа и онда му се сруши цео живот и схвати да је читав живот био у лажи. С друге стране, ако то не освести, то постаје чудовиште и оно толико чудовишти у човековом животу да он почне да доживљава да је све то у реду, да је то тако „морало“, да је то „реалност“, да „тако сви“, да је то „компромис“. Често сам то помињао, мени је појам компромис одвратан. Компромис је за мене синоним за издају самог себе, зато што компромис не постоји. Ако вам је до нечега заиста стало, шта ви радите ако се компромисом тога одрекнете? Издајете себе. А ако вам није битно онда то и није компромис. Ви можете да се инатите и пркосите, али самим тим то је зло. Посебно кад кажу „добра компромис“, то је оксиморон, то је немогуће. Човек не може остати човек ако пристаје на компромис, јер он увек себе у нечему лаже. Или лаже себе да му је то било важно па се тога одрекао, што значи да је то једна потпуна лаж, а ми често лажемо себе да су нам важне ствари које су нам потпуно неважне. То је једна врста лажи у којој живимо. Или сте се одрекли нечега што вам је јако битно, што вас чини, а ви сте се тога одрекли, издали сте себе. Замислите да неко тако изда вас. То је то исто. Ја се трудим да не живим у лажи, да назовем ствари правим именом кад год могу, да се не уплашим, и не признајем да постоји компромис јер он за мене нема никакву етичку тежину.

Снимак излагања Др Предраг Јакшића 👇

 

 

Ивана Маленко, ТВ уредник и новинар .Трибина у "Ћирилици".

Ивана Маленко, ТВ уредник и новинар говорила је на трибини "Како остати човек у доба нечовештва" у СКЦ "Ћирилица" у Београду. 

"Зло нам обично долази у белим рукавицама", каже Ивана

Снимак излагања Иванe Маленко👇

 

Др Никола Јовановић.Трибина у "Ћирилици".

Др Никола Јовановић, психијатар, говорио је на трибини "Како остати човек у доба нечовештва" у СКЦ "Ћирилица" у Београду.

Снимак излагања можете погледати 👇

 

Др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут. Трибина у "Ћирилици"

Др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут говорила је на трибини "Како остати човек у доба нечовештва" у СКЦ "Ћирилица" у Београду.

 "Када се зло манифестује тешко га је зауставити", каже др Анђелка.

Снимак излагања можете погледати 👇

 

Захваљујемо се СКЦ "Ћирилица" на гостопримству.

Захваљујемо се СКЦ "Ћирилица" на гостопримству.

Tрибина "Како остати човек у доба нечовештва".

18.11.2023. године у клубу Ћирилица у Београду у организацији Удружења за духовни и психолошки развој "Глас душе"одржана је трибина "Како остати човек у доба нечовештва".
У пуној сали говорили су др Анђелка Коларевић, др Никола Јовановић, тв водитељ Ивана Маленко, др Предраг Јакшић и Тамара Брадић, председник удружења "Глас душе", психолог и психотерапеут.
Модератор трибине био је Душан Остојић.

Тамара Брадић

Штетност мобилних телефона за психолошки раст и развој деце.

 

Tамара Брадић, психолог и психотерапеут одржала је предавање у вртићу "Кића". Тема предавања: Штетност мобилних телефона за психолошки раст и развој деце.

Како атмосфера сталних деоба (избори најновији) утиче на психо душевно здравље грађана?!

 

Како атмосфера сталних деоба (избори најновији) утиче на психо душевно здравље грађана?!
Спејс на твитеру - Српски Инфо штаб Говори: Тамара Брадић .

 

Конгрес психотерапеута у Русији (Москва)

                                              

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут учествовала је 11.11 2023. године на конгресу психотерапеута одржаном у Русији (Москва),онлајн. Тема излагања: Позиционирање субјеката у интерактивној уметничкој инсталацији "Овде је џунгла", из угла теоријске психоанализе Жака Лакана. Разматрање позиције насилника и жртве. Тренутак када субјек постаје објект насиља је онај када пристане да буде означен као жртва.

 

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут учествовала је данас на конгресу психотерапеута одржаном у Москви.

 

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут учествовала  учествовала је 11.11 2023. на конгресу психотерапеута одржаном у Москви.

Тема излагања: Позиционирање субјеката у интерактивној уметничкој инсталацији "Овде је џунгла".