Др Предраг Јакшић.Трибина у „Ћирилици“.

Др Предраг Јакшић, теоретичар културе и медија говорио је на трибини "Како остати човек у доба нечовештва" у СКЦ "Ћирилица" у Београду.

Др Предраг Јакшић

Одговори на питања постављена на трибини „Како остати човек у доба нечовештва“. 

1. Како бисте дефинисали доба зла: - као оно у којем напрасно без нашег саучешћа зло надјача добро или - као оно у којем је дошло на наплату наше колективно ћутање пред злом, ради комфора и личних интереса?

То је веома тешко дефинисати, зато што доба зла траје дуго. Ја ћу поменути три тачке за које мислим да би најкраће дефинисале ово доба зла. Универзално посматрано, оно је кумулативни производ времена и пале људске природе. То се може испољавати на различите начине. Овде је поменуто колективно ћутаће. Наравно, то може да буде ћутање, али и брбљањем, брбљање људи, брбљање света. У екстремном облику видимо то данас и једно и друго, и у живом контакту и у медијима. Лични интереси, комфор то јесу све разлози, но мислим да је самообмана о сопственој посебности човека исказана путем гордоски главни узрочник доба зла, узрочник света око нас и, што је још важније, света у нама. И да не буде забуне, човек јесте посебан, сваки човек је посебан, он је јединства личност, најлепши драгуљ у Божјој круни, но само ако смо онакви какаве нас је Он створио - чисти, без гордости, слободни, храбри. И човек може поново то све да буде, ако хоће. Али углавном неће. Иде неким лакшим, ширим путевима, и онда долази до изражаја и дух времена, и дух овог свет, и све остало, комфор, интереси, итд. Но, ја бих то поставио и мало другачије. Доба зла, овако видљиво, како га гледамо данас, јесте један можда не крајњи, али један од последњих израза атеизованог, секуларизованог света. Овде бих цитирао једног монаха који је говорио о пореклу беса код деце. То је мисао за коју сматрам да је тачна. Он је рекао како се родитељи углавном труде, или мисле да то раде, да васпитавају децу да буду добри људи. Што је наравно супер, и треба да буду добри људи, и то се углавном постиже васпитање. Но, то је далеко од тога да је довољно. Деца би требало да буду васпитана као добри хришћани. Зато што добар хришћанин зна шта може да очекују од овог света, и он не би смео да буде разочаран због неправди које му се дешавају, због зла које му се дешава. На тај начин би могао ту доброту коју има у себи да сачува, да се бори за њу, да не падне у бес, у гордост, и већ самим тим на низбрдицу која може да га одведе ко зна где и да допринесе и сам стварању доба зла. Један од највећи савремених духовника архимандрит Рафаил Карелин, говорећи о томе како свет вара људе, самоубице је назвао људима које је свет преварио, при чему нема везе да ли су они били добри или лоши људу у секуларном смислу те речи. Знате, сваки грех је у свом корену етапама ка убиству истинског човека, односно ка његовом самоубиству, било то посматрали у физичком или емотивном, духовном облику. И то је права слика доба зла, то шта радимо себи, и што смо дозволили да нас свет превари, односно да реагујемо на тај свет као да то нисмо очекивали. Хришћанин не би смео тако да реагује, и зато је то веома важно код васпитања, баш да би се одупрли добу зла. А шта је још доба зла, то је морал без Бога. А ако моралне норме посматрамо без и ван Бога, онда их одређује друштво, систем, а сви знамо да систем као систем не постоји. Постоје моћни појединци, или моћни појединац који се представља као систем. На тај начин све постаје релативно. Јављају се тада ти двоструки стандарди, и ми се нервирамо, као откуда сад двоструки стандарди. Наравно да постоје двоструки стандарди јер моралне норме одређују људи у конкретној ситуацији како им одговарају када то посматрамо ван неког апсолута. Да не бих био превише апстрактан, узећу пример најпознатије Божје заповести - „Не убиј.“. Иако није прва, она је најпознатија. Када бисмо ми били добри хришћани и када бисмо се држали Бога и морала који је утемељен у Богу не би било убистава.

Но, ако морал одвојимо од Бога и пустимо да моралне норме одређује систем, друштво, појединци, појединац, све се релативизује, и онда од нечега што је убиство у ратним сукобима, у ратовима, убиство из освете које се често правда, убиставо у оквиру смртне казне, долазимо до убистава нерођених беба као

људског права, долазимо до еутаназије која чак у неким ситуацијама није узрокована неизлечивом болешћу већ само зато то је дозвољена. Долазимо и до самоубиства које се јавно не осуђују као највећа страхота. При томе то није осуђивање онога ко је то учинио већ тог чина који је чин убиства. А и поред тога и даље важи та морална и законска норма „Не убиј“, и мислимо да је поштујемо, а видимо у ствари да не важи. Кад не постоји апсолут кога се држите све постаје врло променљиво, релативно, све зависи од конкретне ситуације, од конкретног времена, од конкретне одлуке моћног човека. У крајњој линији сам термин „нечовек“ постаје неважан, јер кад кажете нечовек неко ће у томе да препозна Арапина, неко Јевреја, неко обојицу, неко децу у Гази, а неко мене или вас.  

2. Како по вама обичан човек може да опстане у доба зла, ако је опрхван честим искуствима смрти, болести, сиромаштва и туге у личном животу, породици и пријатељском окружењу? 

Сви смо ми обични људи, сви су људи обични, посебно када скину маске, а сви знамо какве маске носимо и какви смо заиста. И када причамо како опстати у доба зла, морамо пре свега кренути од себе, од појединца, а лако ћемо после за групу. Јер све креће од тебе, изнутра. Све што радио морамо да радимо у славу Бога, јер ће то тек бити на добробит људи. Несумњиво. А тиме на добробит нас самих, што ће нам помоћи у опстајању у једном веома злом свету. Тако ћемо лакше одолети свим искушењима као што су ова набројана. Како? То је питање над питањима. Треба бити храбар, бити вредан, бранити сопствену слободу, у свим значењим речи слобода, радити поштено, развијати креативност, и што је најважније, све то са јасном свешћу о сопственој одговорности. И у послу, и у животу уопште. Јер слобода без одговорности није ништа. Слобода јесте одговорност. Слобода без одговорности је најобичније робовање егу, робовање страстима. Слобода без одговрности је оно што се зове воља за моћ, а знамо о каквој се моћи ради. Ту моћ углавном осећамо око себе, то је она моћ малих људи, тзв. власт малих људи, то зло које се кумулативно шири свуда по друштву, због чега се и ствара подлога да се појаве сви ти зликовци који над нама владају, и то је права слика зла, та власт малих људи, власт коју људи грабе за себе у најбаналнијим и најбезвезнијим стварима које им у суштини ништа не доносе. А нама је све дато, чиме год да се бавимо. То нам је дар. Било оно за шта смо талентовани, или оно од чега живимо и преживљавамо. Све то мора бити у славу Бога да бисмо опстали у доба зла, али и да би се човек у таквом времену осећао као човек. Није суштина ни само опстајати ако се не осећаш као човек, ако те газе, ако се осећаш повређено, увређено, опхрван страхом. У том смислу треба вити веома пажљив када бирамо с ким сарађујемо, с ким комуницирамо, од кога тражимо савет. Много је тих вукова у овчијим рунима посебно у данашњем секуларизованом свету, који је, у најбољем случају, свет трагача за срећом, а то, по мени, не би смео да буде циљ једног људског живота. Није суштина само опстати у доба зла. Треба пружити отпор злу. То човек ради пре свега сопственим животом, начином на који радиш, на који се опходиш са другима, како реагујеш на неправду. Почетак тог отпора је, мада не волим реч отпор јер је превише груба и нема ту тананост коју би требало да има, али почетак отпора је не бојати се. То је и једна од најглавнијих порука Еванђеља, да се не бојимо. Тако једино може да се опстане, али да се опстане уз један јасан однос према злу али да се и даље осећамо као људи без обзира на околности које су око нас.    

3. Где и од кога потражити упориште у доба сумње, апатије, туге, мржње и осећаја безнађа, и како се ви лично носите са свакодневним психолошким, емоционалним, душевним, духовним и материјалним искушењима?

Човек пре свега треба да се обраћа Богу. То је, најпре, молитва, а и све оно што сви знамо а ретко ко ради - исповест, пост, причешћивање, литургијски живот. То је основно упориште које је несаломиво.

Све друго, у најбољем случају, може бити у неком степену добро а у неком лоше, и тада опет човек долази у сумњу где је то добро, а шта је ту лоше. То је основна ствар. Наравно, човек треба да се ослања на свог брачног партнера, на своју породицу, на пријатеље. Тај однос према њима човек мора да гради с љубављу, с поштовањем, пажљиво, уз трпљење, стрпљиво, чак и у ситуацији, односно и пре свега у ситуацији ако не очекује да ће му то бити враћено. Можда је ово звучи превише уопштено. Јасно је и мени да је тешко борити се. Тешко је борити се свуда а посебно у оваквим друштвима где имате на челу државнике који су издајнци, имате културне раднике који промовишу грозоте, имате у Цркви на челу људе који се понашају као да је Црква културно-уметничко друштво, имате медијске мреже које вас држе као у мрежи концентрационих логора. Јако је то тешко. Наравно, најгоре од свега је што ти твоје пало унутрашње биће изнутра говори да се предаш и то назовеш „нормалним“, „реалним“ или чак твојом „победом“. Опет, с друге стране, шта је човек ако се не бори? Саме речи кажу – не-човек, он је нечовек. Човек мора да се бори, нема другог решења. Зато треба бити мудар од кога тражити и коме се обраћати за помоћ. То је јако тешко питање зато што уопште није битно да ли је неко школован или нешколован. Нит је школовани човек паметан што је школован, нит нешколовани није паметан што је нешколован. То зависи и од човека, и од школе. Што неко рече, најбоље школа је она трогодишња школа коју су завршили апостоли. Ми нисмо имали ту срећу да живимо у те три године, али нама је та школа остала у Еванђељу, али и кроз предање најбољих ученике те школе и њихових ђака, наших светих отаца. Све су нам то оставили. И чиме год да се бавимо, коју год школу да смо завршили, шта год да радимо, требали бисмо константно, цео живот да се враћамо тој школи јер ћемо ту наћи све. Све остало је лутрија, можеш да добијш, можеш да изгубиш. Ја живот не сматрам лутријом и неком јурњавом за срећом. Мени је то погрешно. Као и оно - „живи пуним плућима“, што ја и не знам шта значи. Живот човека, хришћанина, у овом свету је страдање. И ми то знамо. Из тог страдања постајемо бољи људи. Без страдања не бисмо били ништа, нека емулзија бисмо били. Та борба је зато пре свега борба са собом, са својом палом природом, која чим се мало опустимо иде на доле уместо да иде према горе. Зато је ова школа једино сигурно и лековито упориште. Сад, како се ја носим са тим. То је тешко питање, зависи од конкретних ситуација. Прво, колико успевам то не знам, али трудим се да не живим у лажи. Да ни на који начине не подржавам никакву лаж, да лаж не иде преко мене. Солжењицин је писао оно чувено писмо, цитира се често, а које се зове „Не живети по лажи“, не гласајте за лаж, не подржавајте лаж, без обзира ко је на власти, без обзира да ли вам прете и слично. Друго, трудим се да све ствари, колико могу, некад погрешим, понекад се вероватно уплашим, а то ваљда та пала природа говори тад из мене, назовем правим именом. Ако је неко криминалац ја му кажем да је криминалац, нећу да му кажем ти си премијер. Ако је неко издајник нећу да му кажем ти си председник. Ако је лопов нећу да му кажем друже директоре. Али да будемо јасни, то није мржња. Заиста. Мржња је један јако страшан непријатељ. Једино кога човек треба да мрзи је грех, јер је грах сам сотона. Но, ако некоме не кажете оно што он заиста јесте ви му тиме не чините никакву услугу. Чак, чините му зло јер му не скрећете пажњу а можда би се због тог поправио. Али ако му стално говорите да је то у реду, да је то нормално, да сви то тако раде, ви га уништавате јер му одузимате увид другога, па он и нема жељу да се промени јер је лако бити такав какав си. Такође и самом себи наносите зло јер таквим лажни општењем са другим изграђујете сами о себи слику као о лицемеру и слабићу, и тешко да можете такви да се носите с искушењима.

У том смислу, и тај недостатак новца који помињете у питању, јако је тешко живети без довољно новца.

Али, како да вам кажем, боље је живет без довољно новца, у оскудици, скромно, чак сиромашно, него живети наизглед добро а наштетио си својој души. Постоје оне ситуације, сад ћу само оно да урадим да бих се запослио или да бих стекао неки новац. А кад урадите једном, урадите и двапут и трипут а мислите то је први пут. И најгоре је ако човек то крене да копа и онда му се сруши цео живот и схвати да је читав живот био у лажи. С друге стране, ако то не освести, то постаје чудовиште и оно толико чудовишти у човековом животу да он почне да доживљава да је све то у реду, да је то тако „морало“, да је то „реалност“, да „тако сви“, да је то „компромис“. Често сам то помињао, мени је појам компромис одвратан. Компромис је за мене синоним за издају самог себе, зато што компромис не постоји. Ако вам је до нечега заиста стало, шта ви радите ако се компромисом тога одрекнете? Издајете себе. А ако вам није битно онда то и није компромис. Ви можете да се инатите и пркосите, али самим тим то је зло. Посебно кад кажу „добра компромис“, то је оксиморон, то је немогуће. Човек не може остати човек ако пристаје на компромис, јер он увек себе у нечему лаже. Или лаже себе да му је то било важно па се тога одрекао, што значи да је то једна потпуна лаж, а ми често лажемо себе да су нам важне ствари које су нам потпуно неважне. То је једна врста лажи у којој живимо. Или сте се одрекли нечега што вам је јако битно, што вас чини, а ви сте се тога одрекли, издали сте себе. Замислите да неко тако изда вас. То је то исто. Ја се трудим да не живим у лажи, да назовем ствари правим именом кад год могу, да се не уплашим, и не признајем да постоји компромис јер он за мене нема никакву етичку тежину.

Снимак излагања Др Предраг Јакшића 👇