Како унутра тако и споља

 

У психолошком смислу, ми као појединци, доживљавамо процват и осећај испуњености и смислености када сви наши делови психе међусобно комуницирају, сарађују, разумеју се и толеришу постојање оног другог дела. Све ово се постиже свакодневно, изнова и наравно да није једноставан процес.

Исто се од нас захтева и духовном животу, да разумемо да грешимо свакодневно, али и да покажемо спремност да се боримо са својим грешкама и исправљамо их. Дакле, поново детектовање, будна пажња, фокус, комуникација, разумевање, толерисање, сарадња, стрпљење.

Све ово важи како за унутрашњи, психолошки свет тако и за спољашњи, друштвено активни. Дакле, докле год ми одбацујемо брата свог само зато што је друге боје коже, нације, религијског и верског опредељења (па у оквиру религије да ли је део овог или оног табора)...итд...итд...бићемо изложени насиљу, ратовима, зверствима, прогонима, нетрпељивости и осећају мање вредности.

Без тежње ка јединству, нема НАПРЕТКА, без обзира на различитсти...томе се тежи, идеал који се никада у потпуности не достигне, али који је једино смислен. Онај који упорно и беспоговорно инсистира искључиво на свом ставу, убеђењу и уверењу је онај који КОЧИ ПРОЦЕС НАПРЕДОВАЊА.

Тамара Брадић,
психолог, психотерапеут, председник удружења "Глас душе".