Само паметан човек може да дела из љубави

 

Људи често поистовећују срчаног човека са човеком који има срце (који је пун љубави и дела из љубави). Није исто, срчан човек може да буде и онај који често реагује у афекту, што даље значи да не уме да контролише своје емоције већ да оне контролишу њега. Међутим, Бог нам је сем срца дао и памет коју треба да користимо за регулацију својих емоција.

Такође, често чујемо шта вреди памет, знање и образовање ако срца нема?!
Притом се под срцем обично мисли на срчаност и реаговање у афекту које само потпирује страсти, квари међуљудске односе и доноси људима неуспех на свим пољима. Јер када нема мира у срцу, који је једино могућ ако користимо своју памет за регулацију афеката, нема ни успеха. Успех може да дође само из унутрашњег мира. Такође, никада не треба заборавити колико знање и образовање оплемењује то исто срце.

Истина је целина.

Jутарња молитва за благослов деце

Молитва коју сваки родитељ може да чита у било које доба дана 👇


Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава Пречисте Твоје Матере услиши мене, недостојног слугу Твога (име). Господе, у милостивој власти Твојој помилуј чеда моја (имена) и спаси их ради славе имена Твога.

Господе, опрости им сва сагрешења вољна и невољна, која су она учинила пред Тобом. Господе, упути их на прави пут заповести Твојих и разум њихов просвети светлошћу Твојом, за спасење душа и исцељење тела. Господе, благослови их на сваком месту владавине Твоје, сачувај их силом Часног и Животворног Крста Твога, под покровом Твојим светим, од метка који лети, од стреле, мача, огња, од смртоносне ране, од воденог потопа и напрасне смрти. Господе, огради их од свих видљивих и невидљивих непријатеља, од сваке беде, зла, несреће, издајства и ропства. Господе, исцели их од сваке болести и ране, од сваке муке, и олакшај њихове душевне патње. Господе, даруј им благодат Духа Твога Светога, дуг живот, здравље и чедност; да поживе у свакој побожности и врлини, у миру и слози са властима које их окружују, са ближњима и људима који су далеко. Господе, умножи и оснажи њихове умне способности и телесну снагу, здраве и сретне их врати у родитељски дом.

Свеблаги Господе, даруј мени, недостојном и грешном слуги Твоме (име) родитељски благослов за децу моју (имена) у наступајуће време јутра (или: дана, вечери, ноћи), јер Царство је Твоје вечно, свесилно и свемоћно. Амин.

ПОРОДИЦА = САВРШЕНСТВО

 

У данашње време опште релативизације, негације и деконструкције људског живота, појам „породица“ доживљава истоврсну судбину као и толико других појмова који одређују само биће човека. Медијска, интелектуална и институционална хајка на трајне моралне вредности људског друштва као темеља постојања самог тог друштва, морала је „деморализовати“ и породицу. Породица, тако, данас постаје све. Овај се појам „потеже“ свуда и „потежу“ га по потреби сви не би ли оправдали и „објаснили“ своје идеолошке дискурсе толико далеке од саме суштине породице. Ту су и они други, који своје нечовештво скривају иза флоскуле: „Породица ми је најважнија“ или „Све бих учинио за породицу“. А шта то значи? Или  не значи ниште сем лоше скривеног осећаја кривице, или, уколико се схвати озбиљно, као тешко морално обољење које доводи до изобличавања људског у нељудско. А да видимо шта би, заиста, требало да буде породица. Тачније, шта је то што дефинише породицу, што је одређује: поверење; поштовање; поштење; пожртвовање; познавање; повезивање; послушност; помоћ (али помоћ као поправљање); посвећеност; стрпљење (и трепљење); опроштај; блискост; благост; љубав (као ујединитељски чинилац и клица свега набројаног).

Све ове карактеристике породице, разуме се, требало би да се шире као краци, од сваког члана породице према свим осталим члановима, и, с обзиром на њихову снагу, да као зраци Сунца сијају и обасјавају и људе ван те конкретне породице, познате, непознате, пријатеље и оне друге. Но, колико таквих породица има? Има ли их уопште? Постоје ли оне које имају све то а не само нешто од овога или нешто од овога понекад? Свако зна своју породицу и зна да ли је оваква. Друге породице, углавном, доживљавамо и о њима, несвесни тога, судимо кроз призму сопствене, зато се често и јавља завист, презир, гордост или одбојност. Да ли је све то последица само духа времена или нечега дубљег (и далеко страшнијег) од тога, релевантно је питање само уколико породицу посматрамо у духу времена, или, да будем тачнији, у духу (духом) овог света.

Рећи ће, стога,  многи да овакве савршене породице не постоје и да савршенству ни не треба тежити, јер, ако питате атеисте, савршенство ни не постоји, односно то је само субјективно осећање сваке индивидуе – његов лични смисао. Други, они који су показали интерес за нешто дубље разумевање живота, света, себе, могли би помало несигурно рећи да овакве савршене породице не постоје, да савршенство не треба тражити јер је само Бог савршен. И тачно је да је Бог савршенство, но Бог је наша истинска породица, и он нас, Сином Својим, позива: „Будите (...) савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Бог је наша истинска породица јер је наш Отац, наш Створитељ, али и образ – „икона“ породице коју морамо имати на земљи у Цркви, литургијским животом, а одатле и у кући у биолошкој породици, али и свуда другде, носећи  Цркву - Бога у срцима и исказивајући га у делима и речима. Тек тада ће све ове карактеритике бити ту – у породици, а породица свуда око нас. Но, због тога што породицу не посматрамо као Бога, као Богом дану и тиме и свету, она и јесте таква каква је, далеко од овог савршенства којег се плашимо и којег, стога, као „нереалног“ одбацујемо.

Ако погледамо само три од Бога дате нам заповести, о родитељима, о супружницима и о деци, све би морало да нам буде јасно и о породици јер је све садржано у тим заповестима. Однос према родитељима: „Поштуј оца и матер“ (Излазак 20, 12; Поновљени закони 5, 16; Мт 15, 4). Однос према супружнику: „А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца свог и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако нису више двоје него једно тело. А шта је Бог саставио човек да не раставља“ (Мк 10, 8-9). Однос према деци: „Пустите децу, и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт 19, 14). И ови Божји „зраци“ о породици, израз су оних најважнијих заповести о Љубави: „Љуби Господа Бог свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. (...) Љуби ближњега свога као самога себе” (Мт 22, 37 и 39) и „Љубите непријатеље своје (...). Да будете синови Оца свога који је на небесима“ (Мт 5, 44-45).

То су заповести које сви знамо, а колико од нас их поштује? Колико су ове заповести, заповести наших породица? Зато и сумњамо у то да породица може бити савршена као што је и Отац наш савршен. А позвани смо да будемо баш такви – савршени, да живимо са Богом у породици као једно.

др Предраг Јакшић

Трауме родитеља и дечији симптоми

Ћутање и изостанак признања трауме опасни су за родитеље али и за њихову децу. Они који су преживели физичко или сексуално злостављање у детињству често имају амнезију јер је то био једини начин да наставе да живе. Међутим, неретко се дешава да њихова деца имају необичне симптоме који настају услед породичних сабласти. Уколико желимо да наша деца трпе што мање последице наших трауматских искустава важно је да се бавимо својим траумама. То није ни најмање лако али јесте лековито.
Најбољи начин да помогнете свом детету јесте да се потрудите да вама буде што боље.

Деца често носе паразитске предачке емоције које заустављају развој али су и позив за родитеље да отпетљају своју трансгенерацијску трауматску анамнезу.
Разговор о трауматским искуствима у присуству деце, уз стручно вођење психотерапеута је благотворно. Све што остане неизречена тајна има тенденцију да се испољи у виду дечијих симптома чији је циљ позив на излечење родитеља. Врло брзо, када се открије порекло симптома, деца престају да буду болесна, што зависи од тога колико су родитељи спремни да преузму властите емоционалне тешкоће.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења "Глас душе".

Зашто избегавамо решавање конфликата?

 

 Неспособност уласка у конфликт доводи до нагомилавања агресивности која се често испољава тамо где јој није ни време ни место и одлична је подлога за разне психосоматске болести.

Важно је да не заташкавамо, да не стављамо под тепих оно што нас тишти зарад одржавања "складних" међуљудских односа. Некада је довољно да минимално ризикујемо и отворено кажемо шта нам то смета, са чим се не слажемо и шта нас повређује како би нас саговорник разумео. Наравно да је увек боље рећи одмах, него чекати да се нагомалају такве ситуације.
Када отворено кажемо, то не значи да смо груби, већ да се активно заузимамо за себе и да желимо да сачувамо однос.

Разговарамо онда када нам је стало до другог људског бића, избегавамо разговор онда када смо уплашени од могућности да би наш однос могао да се развија, да напредује, онда када нисмо спремни на промену. Онда када не желимо да преузмемо део своје одговорности за то што се однос прекинуо.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења "Глас душе".

Лична анализа као специфично животно искуство.

 Пре него што изаберемо свог психотерапеута, важно је да се информишемо колико сати личне анализе та особа има, зато што је лична анализа изузетно важан индикатор квалитета његовог приступа у раду са клијентима. Што је више радио на својим садржајима, боље ће приступ имати и већи капацитет да разуме "неразумљиво", обухвати све оно што је најтеже, остане, разуме и не одиграва своју животну причу.
Сама чињеница да из недеље у недељу, неки годинама, седимо са терапеутима у аналитичком контексту и делимо са њим свој свет, говори да смо заједно на једном важном животним задатку који може да се развија у много различитих праваца, као што је и сам живот често непредвидив.
Бити сведок тих промена у клијенту и у себи, видети их, слушати је само по себи благотворно. Остати у улози клијента, издржати чак и онда када немамо неко јасно решење или не видимо пут је такође подвиг.

Бавећи се свакодневницом, раним детињством, актуелном животном ситуацијом, односима са блиским људима, демистификацијом породичних образаца, емоционалним трансгенерацијским условљавањима, породичном и брачним динамиком као и односом клијената са друштвеним контекстом у коме живи, ради, постоји, ми се непрекидно бавимо и собом.
Зато је однос клијент-терапеут обострано исцељујући процес.
Дакле, бити у терапијским процесу није ни мало лак задатак и када то знамо лакше ће нам бити да разумемо зашто се људи тешко одлучују за аналичку психотерапију и како лако успевају да преваре себе да су у терапијским процесу док гледају видео клипове на јутјубу или читају текстове попут овог мог који је написан пре пет година. :)

Дакле, психотрапија подразумева бити у психотерапијском односу у психотерапијском контексту, психотерапија није фејсбук и јутјуб анализа.

Тамара Брадић, психолог/психотерапеут, председник Удружења "Глас душе".

Контакт за заказивање сеанси: 069 4627846

Мало(Грађани) глобалног доба

 

 

Хегемонија се у прошлим временима постизала употребом силе, данас се она чешће постиже снажаним економским и културним утицајем коришћењем механизма глобализације.Тежња ка свеопштем изједначавању и међузависности постала је беспрекорна. Истина је, ствари су одувек имале трунке другог у себи, то никада није било упитно, али сада у ери глобализма недостаје самосталност, уништавају су националне државе а на националну свест се гледа као на погубну по друштвени развитак док се туђе апсолутно велича на начин који није причагођен нашем поднебљу и систему вредности. Сматрам да већина слободно може да преузме статус малограђана глобалног доба који су у потпуности одсечени од свог духовног развоја.

Антонио Грамши, италијански филозоф и филолог, концепт хегемоније развија на посебан начин.
Покушао је да објасни зашто у Италији није дошло до побуне политички и економски депривилегованих класа и како је владајућа класа успела да наметне своју идеологију без употребе силе. Наиме, у времену ширења свести о грађанским правима и успона других група за притисак, контрола над народом се мора спроводити у форми достизања сагласности.
Владајућа класа властите интересе представља као интересе за опште добро и то ради на два начина: путем директних облика вршења власти (законодавство, полиција, војна присила) и репродукцијом хегемоније цивилног друштва тако што омогућава да шири слојеви становништва "спонтано", пристају на општа упутства која владајући слој намеће друштвеном животу, односно на вредносни систем капитализма. Грамши посебно истиче улогу интелектуалаца, школе, цркве и масовних медија, који свако на свој начин дају легитимацију владајућој групи и њиховим интересима који су у основи економски. Задатак интелектуалаца је успостављање хегемоније. На највишем нивоу они стварају филозофију, науку и уметност, док на нижим нивоима они руководе већ постојећим корпусом знања и идеологије радећи у образовним систему, културним институцијама и медијима. За Грамшија хегемонија није пуки израз доминације већ њен ПРЕДУСЛОВ зато што нека одређена друштвена група не може за себе обезбедити извршну власт уколико није раније успоставила идеолошку хегемонију над друштвом.
Концепт хегемоније указао је на потребу плурализма и стварања многих нових друштвених покрета који су настали током последњих двадесет година (као што су зелени, покрети различитих етничких и сексуалних мањина).
Свака сличност са тренутним стањем у нашем друштву као и са начинима одржавања статуса кво верујем да ни мало није случајна.

Тамара Брадић, председник Удружења "Глас душе

Преображење долази од Бога 🔔

 

Пред полетање авиона,

стари грчки православни монах је устао, прекрстио се и рекао наглас: " Благослови Боже! Жив је Исус Бог наш! " ❤️

Жена која је седела са дететом преко пута њега рекла му је:" Ћути и седи старче, Исус не постоји. Немој више свет залуђивати својом вером." Скрушено као дете старац је сео и заћутао.

Међутим, дечак који је седео поред жене, устао је и рекао:" Мама. Овај човек је Божји човек."

Тада је жена одједном скочила и пред старца клекла. Почела је да плаче, да рида.

Старац је упита:" Зашто плачете?"

- "Оче, опростите ми молим Вас што сам хулила. Сада верујем да Бог постоји и да сте Ви Божји монах."

- "Како одједном сте се преобразили?"- упита је старац.

- "Оче, мој син је рођен глувонем, а сада проговори." - рече жена, целивајући руку старом монаху. 👀

манастир~Пр.Богородице~Прањани

"Само да се венчамо и она роди дете и све ће се средити"

Неће!

Пре него што се одлучимо за потомство, треба да се учврстимо у партнерском односу који нам је увек сигурна база када наступе кризе у браку које су неминовне. Конфликти, неразумевања, застоји део су брачног живота. Мењамо се, растемо, прилагођавамо једни другима. Све те фазе траже наше присуство и будност.
Уколико немамо идеју о томе шта брак јесте и која могу да буду брачна искушења и изазови, онда рођење детета може да дестабилизује породицу која очекује да је живот у браку идила а не подвиг и највећа тајна .
Не решавају се мањи проблеми већим изазовима, већ се кула гради постепено.

Моја препорука је психолошко саветовање пре брака, где веома лако можете да сазнате који су стилови визивања брачних партнера и о чему још треба да се размисли пре него што се одлучите на потомство које јесте највећи плод љубави.

Тамара Брадић, психолог, акредитовани психотерапеут, члан руске лиге психотерапеута.

Сеансе се одржавају уживо и онлајн, на српском и енглеском језику за странце.

Контакт за заказивање: 069 4627846
Мејл: duseglas@gmail.com

ПАТЊА И БЕГ ОД ПАТЊЕ

 

Свака патња која у човеку достигне извесну јачину или предуго траје, тражи неко разрешење.
Стваралац покушава да се ослободи интензивно доживљене патње тако што ствара, обичан човек од патње бежи у претерану активност, алкохолизам, остале зависности, честа путовања или побегне од патње тако што се разболи од неке психосоматске болести.

Јунг каже да је "неуроза замена за легитимну патњу".

Дакле, ако већ не можемо да стварамо или се чини да у датом тренутку то није могуће онда бар треба вербализовати (испричати, исповедити) своје конфликте.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут,оснивач и председник Удружења "Глас душе".

Глас душе вођен гласом духа

За духовни живот и духовну љубав потребно је да се уздигнемо изнад душевне љубави.

Човек који се плаши или мрзи није у контакту са својим духовним бићем, па самим тим још увек није спреман за духовну љубав. Он је у власти своје душевности која је променљива и која зависи од оног за кога или за шта је везана. Везани смо за неку представу о себи, или за неку особу, уверени да је заиста волимо. Али ако он/она промени своје понашање према нама, ми престајемо да је волимо а некада чак осећамо и мржњу. То довољно говори о томе на који начин волимо и колико у душевној љубави нема слободе. Воли се фантазија уместо реалности и праћена је сталним страхом, бригом и немиром. Страхом да не изгубимо то што смо добили, а забринутошћу за то како да добијемо то што немамо. 

За разлику од душевне, духовна љубав, духовни живот је дар Духа Светога, тако да у духовном животу има више мудрости него у свим филозофским књигама као и више лепоте него у свим уметничким делима, што не значи да многи филозофи, писци и уметници нису надахнути духовном љубављу. Ко воли духовним љубављу, не тражи своје, зато што у Богу има све. Жели најбоље души оног кога воли без истицања да се жртвовао. Духовна љубав не тражи чак ни да буде препозната од других јер има свој одраз у Духу Светом, у њему се огледа. 

Оно што је највеће искушење за духовну љубав су власт и богатство, односно везаност за њих. Човек који није везан за власт, који не инсистира да доказује своје, не горди се и не тражи своје упркос свим искушењима, може да живи у духовној љубави. Људи који су спремни да се одрекну овоземаљских блага зарад вечне истине то не могу ако нису вођени Духом Светим. Одрећи се било чега зарад истине (посебно онда када истину није популарно говорити и живети) јесте велики подвиг.

Не можемо се борити против новог светског поретка док пристајемо и живимо у истом. Заправо, можемо, али једино са свешћу да у томе нисмо апсолутно искрени. Човек који је спознао да је рад државих институција заснован на многим неистинама али и даље наставља да ради у истим, живи своју полуистину. То не значи да сада сви треба да напусте државне послове, али значи да не живе слободу чак иако се начелно за њу боре. Духовни живот и духовна љубав се одричу свега лажног, чврсто стоје у вери чак и када је нападају и прогоне. 

Духовна љубав, духовни живот је слободан од условљавања, од подела на своје и туђе. Тамо где је заиста има не осваја се туђе нити се губи своје. Онај ко воли искључиво своју душу често постаје противник другима али зато је онај који воли свој дух - ПРОВОДНИК, као зрак Божије светлости.

Душевна љубав је свакако важна али је плодотворна само ако је вођена духовним животом, јер душа која није вођена духом налази се у непрестаном трагању, тражи много али је стално незадовољна јер се не напаја са Божанског извора.

Глас душе треба да се потчини гласу духа на свом путу ка вечним вредностима.

Тамара Брадић, "Глас душе".

О лечењу и спасењу душе

 

Постоји документ који је прихваћен на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве под називом Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве где је јасно написано о разграничењу сфера делатности верујућих психотерапеута и свештеника (духовника). Психотерапеут претходи сусрету са свештеником, припрема човека за тај сусрет. Психотерапеут лечи душу, ради са човеком на разумевању симптома, помаже му да боље разуме себе. Циљ психотерапије је лечење душе.
Циљ духовног руковођења је СПАСЕЊЕ душе.
Такође, треба знати да грчка реч SOTERIA има два смисла:
Исцељење и Спасење, па душа која иде правилно путем спасења се исцељује.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења "Глас душе".

Економски фанатизам

 

Ја заиста верујем да већина учесника протеста није свесна да је промовисање појединачних протеста заправо превенција оних суштинских.

Раскомадани у борби за појединачна људска права, од права родитеља за своју децу, преко права са очување животне средине, породичних вредности, права пензионера, ослобађање медија, права заштитника животиња и свих осталих, заштите своје ОКУПИРАНЕ територије (што се као суштински проблем најмање спомиње), ми водимо појединачне битке и протесте који су апсолутно безопасни уколико остану без најширег хоризонта "великог неслагања". Све ове појединачне битке се не супротстављају ЕКОНОМСКОМ ФАНАТИЗМУ. 

Сведоци смо аутистичног индивидуализма, што можемо да видимо на основу тога колико су минималне шансе да се повежу и заједнички делују сви активисти, покрети, удружења и странке.

 Ово неслагање је одвојено од неке шире перспективе, аутоматизовано је. На њему се радило, постоје задужене организације за пласирање дезинформација како би се спречило уједињење које би водило ка промени. Да не спомињем особине личности и карактере људи који су на позицијама да о својим организацијама одлучују.

 Када се све то заједно узме у разматрање, више је него јасно да нема праве критике система. 

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења "Глас душе"

Неслагање као облик Духовне борбе

 

С обзиром на то да смо Удружење за духовни и психолошки развој, бавимо се и НЕСЛАГАЊЕМ као обликом духовне активности. 

Одувек су се људи противили, бунили, пружали отпор. Различите су форме неслагања на различитим нивоима. Ако се позовемо на Хајдегера, видимо да неслагање спада у специфична својства човеку чија је структура таква да стабилност и не подразумева. Неслагање је "духовна активност која тече у супротном правцу од неког наводно "природног" смера", каже Дијего Фузаро. Сматрам да треба бити изузетно обазрив и у дефинисању наводно "природног", зато што постоје природне, биолошке константе које не смемо дозволити да се доводе у питање. Као што је чињеница да жена рађа, доји дете као и да је једино природно (билошки), здраво да деца расту у хетеросексуалним заједницама. 

Међутим, оно што јесте заједничко за све форме неслагања, с обзиром да је оно неинституционслно односно "антиинституционално" да им се евентуална легитимност може дати искључиво ex post - након њихове успешне реализације, јер ниједан поредак неће дати легитимитет нечему што му подрива основе. 

Неслагање сем што је духовни чин јесте и политички чин чак и када се појављује у околностима које нису повезане са политиком. Посебно је политички чин када треба застрашити, казнити или организовати прогон на неистомишљенике. Неслагање је и индивидуални раскид са доминантним консензусом и заузимање критичких става према постојећим стварима, духовног или вредносног поретка који се НАМЕЋУ као доминантни, ексклузивни, већински. Наметнута нам је борба за људска права, наметнута су нам права деце када нам је уместо традиционалног васпитања понуђена шаргарепица и условљавање као доминантан стил васпитања и на тај начин створена велика конфузија код родитеља и у образовно-васпитном систему. 

Последице су очигледне. 

Оно што недостаје тренутно је да се неслагање испољи активно и пропозитивно, то је оно што недостаје у атмосфери апсолутног консензуса где већина мисли и осећа на исти, наметнути, медијски пласиран начин.

Лажни плурализам који маскира своју тоталитарност негира у самом старту свако право на неслагање и другачије мишљење. 

Власт у сваком историјском периоду тежи да на отворен начин елиминише неслагање или га у старту гуши, тако да је непослушних одувек било најмање али зато постоји "аморфно стадо бесвесних и срећних неговатеља сопствене сервилности". 

Медији свакодневни раде на синхронизацији свести масе и то на свим програмима, тако да већина не показује никакве знаке колебања пред оним што нам се сервира.

- Слабљење народног суверенитета

- изражена неједнакост између врха и базе друштва

- атрофија неслагања, ускраћивање простора другачијем мишљењу

У данашњем, технолошком друштву, масе су сведене на функцију идеолошког резонатора са циљем стварања пасивног консензуса, способност противљења је ослабљена па се побуна, тамо где постоји сузбија на разне начине, од МАРГИНАЛИЗОВАЊА до МЕДИЈСКОГ ПРОГАЊАЊА.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења "Глас душе".

Аутоимуна обољења и психотерапија

Људи који живе са аутоимуним обољењима (хронични реуматоидни артритис, лупус, мултипла склероза итд), треба својим емоционалним проблемима да посвете посебну пажњу. Канадски специјалиста за аутоимуна обољења др К.Робинсон написао је још 1957. да се његови пацијенти са аутоимуним обољењима често превише труде да удовоље другима, док нетрпељивост према другима или прикривају или индиректно испољавају. Многи од њих су перфекционисти. Сада је већ потврђено да аутоимуним болестима често претходи велики стрес. Заправо, најновија истраживања показују да је степен интерперсоналног стреса сразмеран јачини болести. 

Психотерапија је одлична превентива али и изузетно лековата у току самог тока болести. Кроз психотерапијски процес можете да научите да управљате својим емоцијама како оне не би управљале вама и стварале жаришта у телу. Да научите  како да адекватно испољите љутњу, увремењено и на праву адресу, како да разумете свој бес и тугу. 

 Не смемо игнорисати свој унутрашњи живот уколико желимо да се адекватно суочимо са аутоимуним обољењима. 

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут са националним и европским сертификатом, члан руске лиге терапеута, председник Удружења "Глас душе". 

Контакт за заказивање сеанси уживо или онлајн, на српском или енглеском језику: 069 4627846 

Мејл: duseglas@gmail.com

Рад са Сенком као животни изазов

 

 

 

• Рад са Сенком (личним мраком, слабостима, искушењима) јесте дуготрајан психотерапијски процес, који нас доводи у једну апсурдну ситуацију да што више разумемо своје поступке Сенка постаје суптилнија али гушћа и "већа", самим тим изазовнија за разумевање.

То су оне ситуације када је човек у животу све постигао, створио, изградио али упркос томе напрасно се идентификовао са фигуром врхунског ауторитета и постао осион, недодирљив, несарадљив. Дакле, Сенка га упозорава, као да каже: "Браво, цар си, али нећеш бити задовољан, и даље ће те пратити твоји унутрашњи саботери, све док се не сетиш да је кључно да будеш добар, добар човек - јер без доброте нема среће и задовољства."

Цела "филозофија" психотерапијског процеса могла би се сажети на разумевање
својих слабости, што је итекако блиско разумевању наше пале, грешне природе.
Разумевање своје Сенке захтева од нас да:

1. Престанемо да кривимо друге (што не искључује важност разумевања друштвеног контекста у ком живимо).
2. Тражи од нас да преузмемо одговорност. (што не искључује моменте опуштености и одмора).
3. Тражи од нас да идемо полако. (што не искључује моменте када треба да испратимо свој унутрашњи глас упркос свим могућим подразумеваним концептима).

4.Тражи од нас да продубимо свесност (целоживотни задатак, захтева свакодневну будност која подразумева толеранцију за своје и туђе слабости све док постоји иницијатива да се на слабостима "ради".

5. Тражи од нас да одржавамо парадокс.
6. Тражи од нас да жртвујемо идеале о савршенству.
7. Тражи од нас да разумемемо да је кључно "Нека буде воља твоја". 

Рад са Сенком нас води супротно од колективног налога да се мисли позитивно, буде продуктиван по цену свог емотивног благостања, усредсреди искључиво на оно изван себе и штити слика о себи (што не значи да треба да се препустимо својим афектима и уништавамо слику о себи у интеракцијама са људима и јавном простору).

Рад са Сенком тражи безгранично стрпљење, што је идентично са "Стрпљен спашен", фину дискриминацију (која подразумева да се одрекнемо својих предубеђења да нам је сваки добар човек препрека и непријатељ чак иако је неистомишљеник), тражи саосећање.

Научити живети са Сенком је животни изазов.

Тамара Брадић, психолог, психотерапеут, председник Удружења "Глас душе".

Алгоритам или наше духовно биће?

.

 

 

"Ако се не разликујемо, изневерили смо властиту природу, удаљавамо се од суштине бића. Препуштени смо растапању и ништавилу. А то је смрт бића.
Умиремо, дакле, у оној мери у којој не увиђамо различитост. Отуда биће инстинктивно настоји да досегне различитост, борећи се против исконске, опасне истоветности. То се зове принцип индивидуације. Овај принцип чини суштину бића. Из овога можете схватити зашто су неразличитост и неразликовање велика опасност по биће".

Ове речи Карла Густава Јунга, забележене у његовој Црној књизи, недвосмислено имају једну универзалну вредност. Наиме, уколико пристанемо да се повинујемо актуелној идеологији која упорно инсистира на истоветности, идеологији конзумеризма потрошачког друштва, идеологији која релативизује суштинске људске вредности, оној која инсистира на алгоритамској структури друштва и роботизацији човека, заробићемо душу своју и остати у црној рупи без могућности да се огледамо у светлости дана али и у светлости другог људског бића. Без могућности да видимо другог у својој другости која подразумева различитост, јер ћемо у одразу сваког људског бића видети заробљеног себе.
И то може на први поглед да буде привлачно, већина ће помислити како је уклапање и пристајање показатељ добре адаптације, али цена коју ће платити за одрицање од своје аутентичности ће свакако бити превелика. Цена је смрт духовног бића.

Тамара Брадић, председник Удружења за духовни и психолошки развој "Глас душе".