ПОРОДИЦА = САВРШЕНСТВО

 

У данашње време опште релативизације, негације и деконструкције људског живота, појам „породица“ доживљава истоврсну судбину као и толико других појмова који одређују само биће човека. Медијска, интелектуална и институционална хајка на трајне моралне вредности људског друштва као темеља постојања самог тог друштва, морала је „деморализовати“ и породицу. Породица, тако, данас постаје све. Овај се појам „потеже“ свуда и „потежу“ га по потреби сви не би ли оправдали и „објаснили“ своје идеолошке дискурсе толико далеке од саме суштине породице. Ту су и они други, који своје нечовештво скривају иза флоскуле: „Породица ми је најважнија“ или „Све бих учинио за породицу“. А шта то значи? Или  не значи ниште сем лоше скривеног осећаја кривице, или, уколико се схвати озбиљно, као тешко морално обољење које доводи до изобличавања људског у нељудско. А да видимо шта би, заиста, требало да буде породица. Тачније, шта је то што дефинише породицу, што је одређује: поверење; поштовање; поштење; пожртвовање; познавање; повезивање; послушност; помоћ (али помоћ као поправљање); посвећеност; стрпљење (и трепљење); опроштај; блискост; благост; љубав (као ујединитељски чинилац и клица свега набројаног).

Све ове карактеристике породице, разуме се, требало би да се шире као краци, од сваког члана породице према свим осталим члановима, и, с обзиром на њихову снагу, да као зраци Сунца сијају и обасјавају и људе ван те конкретне породице, познате, непознате, пријатеље и оне друге. Но, колико таквих породица има? Има ли их уопште? Постоје ли оне које имају све то а не само нешто од овога или нешто од овога понекад? Свако зна своју породицу и зна да ли је оваква. Друге породице, углавном, доживљавамо и о њима, несвесни тога, судимо кроз призму сопствене, зато се често и јавља завист, презир, гордост или одбојност. Да ли је све то последица само духа времена или нечега дубљег (и далеко страшнијег) од тога, релевантно је питање само уколико породицу посматрамо у духу времена, или, да будем тачнији, у духу (духом) овог света.

Рећи ће, стога,  многи да овакве савршене породице не постоје и да савршенству ни не треба тежити, јер, ако питате атеисте, савршенство ни не постоји, односно то је само субјективно осећање сваке индивидуе – његов лични смисао. Други, они који су показали интерес за нешто дубље разумевање живота, света, себе, могли би помало несигурно рећи да овакве савршене породице не постоје, да савршенство не треба тражити јер је само Бог савршен. И тачно је да је Бог савршенство, но Бог је наша истинска породица, и он нас, Сином Својим, позива: „Будите (...) савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Бог је наша истинска породица јер је наш Отац, наш Створитељ, али и образ – „икона“ породице коју морамо имати на земљи у Цркви, литургијским животом, а одатле и у кући у биолошкој породици, али и свуда другде, носећи  Цркву - Бога у срцима и исказивајући га у делима и речима. Тек тада ће све ове карактеритике бити ту – у породици, а породица свуда око нас. Но, због тога што породицу не посматрамо као Бога, као Богом дану и тиме и свету, она и јесте таква каква је, далеко од овог савршенства којег се плашимо и којег, стога, као „нереалног“ одбацујемо.

Ако погледамо само три од Бога дате нам заповести, о родитељима, о супружницима и о деци, све би морало да нам буде јасно и о породици јер је све садржано у тим заповестима. Однос према родитељима: „Поштуј оца и матер“ (Излазак 20, 12; Поновљени закони 5, 16; Мт 15, 4). Однос према супружнику: „А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца свог и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако нису више двоје него једно тело. А шта је Бог саставио човек да не раставља“ (Мк 10, 8-9). Однос према деци: „Пустите децу, и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт 19, 14). И ови Божји „зраци“ о породици, израз су оних најважнијих заповести о Љубави: „Љуби Господа Бог свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. (...) Љуби ближњега свога као самога себе” (Мт 22, 37 и 39) и „Љубите непријатеље своје (...). Да будете синови Оца свога који је на небесима“ (Мт 5, 44-45).

То су заповести које сви знамо, а колико од нас их поштује? Колико су ове заповести, заповести наших породица? Зато и сумњамо у то да породица може бити савршена као што је и Отац наш савршен. А позвани смо да будемо баш такви – савршени, да живимо са Богом у породици као једно.

др Предраг Јакшић