Глас душе вођен гласом духа

За духовни живот и духовну љубав потребно је да се уздигнемо изнад душевне љубави.

Човек који се плаши или мрзи није у контакту са својим духовним бићем, па самим тим још увек није спреман за духовну љубав. Он је у власти своје душевности која је променљива и која зависи од оног за кога или за шта је везана. Везани смо за неку представу о себи, или за неку особу, уверени да је заиста волимо. Али ако он/она промени своје понашање према нама, ми престајемо да је волимо а некада чак осећамо и мржњу. То довољно говори о томе на који начин волимо и колико у душевној љубави нема слободе. Воли се фантазија уместо реалности и праћена је сталним страхом, бригом и немиром. Страхом да не изгубимо то што смо добили, а забринутошћу за то како да добијемо то што немамо. 

За разлику од душевне, духовна љубав, духовни живот је дар Духа Светога, тако да у духовном животу има више мудрости него у свим филозофским књигама као и више лепоте него у свим уметничким делима, што не значи да многи филозофи, писци и уметници нису надахнути духовном љубављу. Ко воли духовним љубављу, не тражи своје, зато што у Богу има све. Жели најбоље души оног кога воли без истицања да се жртвовао. Духовна љубав не тражи чак ни да буде препозната од других јер има свој одраз у Духу Светом, у њему се огледа. 

Оно што је највеће искушење за духовну љубав су власт и богатство, односно везаност за њих. Човек који није везан за власт, који не инсистира да доказује своје, не горди се и не тражи своје упркос свим искушењима, може да живи у духовној љубави. Људи који су спремни да се одрекну овоземаљских блага зарад вечне истине то не могу ако нису вођени Духом Светим. Одрећи се било чега зарад истине (посебно онда када истину није популарно говорити и живети) јесте велики подвиг.

Не можемо се борити против новог светског поретка док пристајемо и живимо у истом. Заправо, можемо, али једино са свешћу да у томе нисмо апсолутно искрени. Човек који је спознао да је рад државих институција заснован на многим неистинама али и даље наставља да ради у истим, живи своју полуистину. То не значи да сада сви треба да напусте државне послове, али значи да не живе слободу чак иако се начелно за њу боре. Духовни живот и духовна љубав се одричу свега лажног, чврсто стоје у вери чак и када је нападају и прогоне. 

Духовна љубав, духовни живот је слободан од условљавања, од подела на своје и туђе. Тамо где је заиста има не осваја се туђе нити се губи своје. Онај ко воли искључиво своју душу често постаје противник другима али зато је онај који воли свој дух - ПРОВОДНИК, као зрак Божије светлости.

Душевна љубав је свакако важна али је плодотворна само ако је вођена духовним животом, јер душа која није вођена духом налази се у непрестаном трагању, тражи много али је стално незадовољна јер се не напаја са Божанског извора.

Глас душе треба да се потчини гласу духа на свом путу ка вечним вредностима.

Тамара Брадић, "Глас душе".